foto: UNDP in Europe and Central Asia
Narušavanjem sistema socijalnih servisa politikom mera štednje država veliki teret biološke i društvene reprodukcije sve više prebacuje na žene. U borbi za održanje života, žene preuzimaju obaveze nastale nestajanjem društvene potpore – od neizvesnosti oko sopstvenog zaposlenja, preko brige o deci, održavanja domaćinstva pa do brige oko najstarijih članova porodice. Ovakvu situaciju dodatno otežavaju i dominantni narativi koji idu u pravcu glorifikacije materinstva te ponovne naturalizacije patrijarhata.
Uvođenje mera štednje i javne diskusije koje se u Srbiji vode poslednjih meseci još jednom su potvrdile da aktuelne politike nisu rodno neutralne i da je specifična disciplina žena apsolutno neophodna za funkcionisanje kapitalističkog sistema i održanje periferne neoliberalne države. Glorifikovanje materinstva i patrijarhata od liberalnih i desnih struja sastavni je deo procesa naturalizacije materinstva kao inherentnog ženskoj prirodi, i da prema tome to ne može biti rad koji zaslužuje da bude plaćen, već samo bezrezervna ljubav i davanje, ali i strukturalni nedostatak žena na tržištu rada bilo da se odluče da postanu majke ili ne. Žene koje neće, ne žele i ne mogu da rađaju (kako se od njih očekuje za naciju ili za tržište rada) proglašavaju se neproduktivnim hedonistkinjama (?!) i lenjivicama, a one koje koriste zaslužene socijalne plate parazitkinjama.
O mizogenom tekstu „U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete“, u kome autorka ističe sklonost žena prema zapadnim obrascima ponašanja i karijerizmu, već je dosta pisala grupa aktivistkinja, naučnica i istraživačica, a odnos prema njihovim reakcijama još jednom je pokazao da je javni prostor gotovo nepropusan za ovakav vid javne debate. Na ovom mestu bih ukazala na još jedan pokazni tekst, objavljen u Telegrafu u avgustu prošle godine s bombastičnim naslovom „Majke masovno pljačkaju državu“, u kome se optužuju zaposlene porodilje koje traže produženje bolovanja zbog posebne nege deteta. Ovakvi javni narativi stvaraju pogodnu klimu za sve veću dekadenciju i degradaciju radničkih i socijalnih prava žena izborenih u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata, i opravdavaju invazivno ponašanje države koja ženama oduzima kontrolu nad vlastitim telom i životom u prelazu od socijalne države ka socijalnoj majci. Paralelno s takvim narativima sprovode se mere štednje koje direktno utiču na platežnu moć žena, njihovu nezavisnost, pokretljivost i sigurnost, njihovo psihičko i fizičko zdravlje, i povećavaju opterećenja i pritisak neplaćenim i nevidljivim starateljskim radom u procesu povlačenja socijalnih (državnih) institucija.
U Beogradu, ali i u drugim gradovima u Srbiji, smanjena je više nego upola jednokratna pomoć porodiljama, tako da danas umesto na 50.000 dinara nezaposlene porodilje mogu da računaju na samo 20.000 dinara pomoći. U aprilu ove godine ukinuta je i pomoć za trojke, četvorke i petorke, čiji su roditelji od 2004. godine imali pravo na dve ili tri prosečne plate. Takođe se sve više zaoštravaju kriterijumi za ostvarenje prava na socijalnu pomoć, od koje zavisi veliki broj žena. Na udaru mera štednje sve više su i udruženja koja se bave posebnim vidovima socijalne zaštite majki i dece, kao što su SOS telefoni, utočišta i sigurne kuće, što vodi sve većoj fizičkoj i egistencijalnoj nesigurnosti žena.
Mere štednje negativno utiču i na instituciju društvene brige o deci promenom pravila za ostvarenje popusta u boravku za drugo dete, koji je do leta iznosio 20 posto za oba deteta, a danas se pravo na popust ostvaruje samo za drugo dete, kao i ukidanjem subvencija za podstanare i porodice sa stambenim kreditima. Poseban problem je nezakonito visoka cena državnih vrtića koju su roditelji bili primorani da plaćaju od 2010. godine zbog nedovoljnih državnih subvencija, a koja ne bi smela da iznosi više od 20% od ekonomske cene. Pored navedenog, problem predstavlja i nedovoljan broj mesta u javnim vrtićima, što otvara prostor za rad velikog broja privatnih vrtića, čije su cene i do pet puta veće od cena državnih, a koje sebi može da priušti samo manjina, dok su ostali prinuđeni da se sami snalaze na sivom tržištu negovateljskog rada ili se oslanjaju na međugeneracijsku solidarnost. Efekat ovakvog stanja je i sve veća retradicionalizacija rodnih uloga promovisanjem modela majke-domaćice.
Sve veći broj žena svakodnevno ostaje bez posla. Prema zvaničnim podacima, nezaposlenost žena je 16% veća od nezaposlenosti muškaraca, a vidljiv je i porast razlike u platama. Nezaposlenost najviše pogađa majke s malom decem i žene preko pedeset godina. U Evropi je, prema podacima iz 2009. godine, 12,4% pao broj žena s decom koje su zaposlene. Ponašanje poslodavaca u privatnom sektoru, gde radi 47% žena, direktno utiče na reproduktivne odluke žena vršenjem pritiska i zastrašivanjem. Takođe je vrlo prisutna i praksa otpuštanja trudnica, kao i neredovno isplaćivanje naknada za porodiljsko odsustvo. Reforme u oblasti radnog zakonodavstva samo nastavljaju da relativizuju zagarantovana prava ženâ, koje se sada ohrabruju da se vrate na posao nakon tri meseca porodiljskog odsustva. S obzirom na to da se većina staratelja s nižim i srednjim primanjima u potpunosti ili delimično oslanja na intergeneracijsku solidarnost, oni trpe i od smanjenja penzija svojih roditelja, koje su u nekim slučajevima i jedini izvor prihoda. Stanovanje je poseban oblik deprivacije žena, koji se u javnosti zapostavlja, a u ovom pogledu je najugroženija najsiromašnija demografska grupa jednoroditeljske porodice, čije su nositeljke u najvećem broju žene. Ovaj problem najviše dolazi do izražaja u situacijama porodičnog nasilja. Najveći problem žena koje privremeno žive u skloništima upravo je nemogućnost da sebi obezbede drugi smeštaj izuzev onog s nasilnikom.
Štednja u sektoru javnog zdravstva posebno se brutalno odražava na položaj žena. Izostanak ulaganja u bolničku infastrukturu, smanjenje javnih subvencija za preventivne preglede, nedostatak medicinskog osoblja i kontrola rada prema efikasnosti samo dodatno pogoršavaju loš kvalitet zdravstvene zaštite (Srbija je prema izveštaju Evropskog zdravstvenog potrošačkog indeksa poslednja prema kvalitetu zdravstvene zaštite za 2012. godinu). Istraživanje koje su sprovele Žene s interneta, prikupivši veliki broj ličnih ginekoloških iskustava ženâ, daje poražavajuću sliku stanja u sektoru reproduktivnog zdravstva. Mnoge žene ukazuju na problem sprege privatnog i javnog zdravstvenog sektora, jer se vrši pritisak na pacijentkinje da intervencije rade u privatnim klinikama dotičnih lekara, ili ih šalju u privatne laboratorije na analize, umesto recepata im se uručuju flajeri za skupe lekove koje neretko distribuiraju sami lekari, što najviše pogađa žene s nižim primanjima. Reproduktivna zdravstvena zaštita pokazuje se i kao opasno mesto gde žene postaju ogledno polje za invazivne i ponižavajuće medicinske procedure, sve u sprezi s reprodukcijom mizoginije i rodnih stereotipa. Izjave žena pokazuju i učestalo maltretiranje onih koje su došle na abortus, a takođe se praktikuje i prigovor savesti koji se odnosi na mogućnost lekara da iz različitih ličnih ubeđenja uskrate ženama izboreno pravo na abortus, što im omogućava zakon Republike Srbije.
Rešenje za socijalnu katastrofu koju proizvodi kapitalistička država nalazi s jedne strane u društvenim dobrotvorima, kao što je filantropski Fond B92, koji putem kampanje Bitka za bebe mobiliše male preduzetnike i stanovništvo da daju novac za kupovinu inkubatora, dodatno pripremajući time privatizaciju javnog zdravstva. Ova patriotska inicijativa zaodenuta u militantnu marketinšku kampanju zasnovana je na mobilizaciji podstaknutoj moralnom panikom zbog nacionalno-preteće bele kuge. Ovakav pristup rešavanju problema takođe služi i brisanju istorije pljačkaške privatizacije, a ovde je važno da se podsetimo da je u Beogradu do 2006. godine radila prva fabrika inkubatora za bebe na Balkanu Nikola Tesla, u kojoj je do 2005. godine radilo 2.000 radnika i radnica, a koja je sada zatvorena. Sličan je i model ekonomske regeneracije koji država nudi osnaživanjem porodice, naravno isključivo heteroseksualne, ponovo u saradnji s društvenim dobrotvorima, ovoga puta s Fondacijom Novak Đoković, koja daje novac da se ustanovi institucija porodičnog savetnika. Ovako se fokus stavlja na porodicu kao resurs koji bi državu trebalo da zaštiti od potencijalnih parazita jednoroditeljskih porodica, ali i oslobodi odgovornosti ohrabrivanjem međugeneracijske solidarnosti i volonterskog rada.
Kapitalistička kriza i njome potaknute neoliberalne mere štednje imaju izraženu rodnu dimenziju. Na ovaj način se povećava rodna segregacija rada, povećava se psihička i fizička nesigurnost žena, pritisak na reproduktivnost žena i retradicionalizuju se rodne uloge u cilju očuvanja etno-kapitalističkog poretka. Rod kao način smeštanja određene grupe ljudi u specifičnu mrežu i sferu socijalnih aktivnosti predstavlja integralni činilac funkcionisanja kapitalističkog sistema, a mere štednje samo čine evidentnom činjenicu da rodne uloge nisu mozaik prirodnih odnosa, već da su socijalno, ekonomski, politički i kulturno konstruisane i nametnute. Žene su uvek bile te koje prve trpe u kapitalitičkim krizama i koje svojim radom moraju da ispune ona mesta koja država napušta. Ništa nije drugačije ni danas. Državni socijalni servisi se povlače, a na njihovo mesto dolaze žene, preuzimajući sve veću količinu rada, neophodnog za održanje života a koji se kao takav ne prepoznaje (od održavanja domaćinstva, preko brige o deci, pa do sve češće brige o starijim članovima porodice). U proizvodnoj sferi žene su te koje u najvećoj meri predstavljaju rezervnu armiju radne snage koja se može premeštati iz proizvodne u neproizvodnu sferu prema potrebi. One su te koje prve ostaju bez posla ili bivaju primorane da pristanu na nesigurna i povremena zaposlenja. Tamo gde se država povlači u proizvodnoj sferi za one klasno bolje pozicionirane otvaraju se servisi u privatnom sektoru, čija su jeftina radna snaga ponovo žene s neprivilegovanih pozicija. Posebno su u teškom položaju rasno i etnički obeležene manjinske grupe žene koje se nalaze na socijalnom dnu, čija je reprodukcija nepoželjna i koje sistem prepoznaje kao ljudski otpad koga se treba što pre rešiti.
Nedavno je u Politici (22.12.2014) izašao novi temat kojim se nastavlja javno iživljavanje započeto tekstom „U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete“, s podrugljivim i ironičnim naslovom Novi feministički poredak, kojim se uredništvo, obračunava sa svima onima koji su reagovali na promovisanje stereotipa o ženama i materinstvu i time ideologije kojom se reprodukuje poredak prizme prirodnosti rodnih odnosa. Ali ono što u navedenom Politikinom tematu privlači posebnu pažnju jeste tekst „Teže je bilo biti majka u socijalizmu“, koji u najgoroj tradiciji istorijskog revizionizma predstavlja majčinstvo u socijalizmu kao represivno, zaboravljajući pritom na izboren znatan stepen jednakosti koji je u to vreme postojao i koji je svim ženama omogućavao besplatnu zdravstvenu zaštitu i pristupačne socijalne servise, garantujući im pritom povratak na isto radno mesto nakon trudničkog odsustva u trajanju od godinu dana. Naime, u socijalizmu je mera emancipacije žena bila vezana za ideal stalne zaposlenosti, uz koji su išle i sve socijalne pogodnosti, a paralelno je trebalo da teče i proces podruštvljavanja kućnog rada. Ovaj ideal nažalost nikada nije u potpunosti ostvaren zbog ekonomskih problema i nedostatka političke volje. Ipak, takav sistem, iako ne savršen, svakako je bio egalitarniji od onoga u kome živimo danas. Aktuelni neoliberalni režimi materinstva uspostavljaju se upravo na ruševinama takvog sistema, a ovakve izjave i javni narativi učestvuju u proizvodnji lažne slike najbolje moguće etno-kapitalističke stvarnosti bez moguće alternative.
Novi feministički poredak, ako ga apstrahujemo od zluradosti urednika Politike, koji želi da nas, u najboljoj tradiciji antisifražetske reakcije, upozori na opasnost od autoritarnog vladanja žena i njihovog ne-rada (razmaženosti i lenjosti), neće biti moguć dok god feministička politika ne postane zajedničko mesto u borbi za društvo jednakih. Rodni problem je sistemski problem i ne može se rešavati pozivom da se razlike ignorišu, ili zahtevom (za najčešće mizogenu) toleranciju. Feministička borba (ukoliko želi da povrati svoj politički potencijal) jeste (ili bi trebalo da bude) borba za uspostavljanje jednakosti za sve, što podrazumeva ukidanje privatnog vlasništva i prava na eksploataciju rada, kao i prekid s praksama nasilja nad drugim.1
Mašina, 05.12.2014.
Radne žene,05.01.2015.
______
1 Za šta se Politika više puta založila u polemici oko fizičkog kažnjavanja dece u vaspitnim merama.