Nezapamćene priče o bivšima

Fotografije-citateljki-Slavica-Miletic-4

Peščanik, Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Svi muškarci imaju priče o ludim ženama. Zapitao sam se zašto nema žena sa pričama o ludim muškarcima. Onda sam shvatio: ako imaju ludog momka, već su ubijene.
Donald Glaver, komičar

Tema nasilja nad ženama još jednom je postala aktuelna nakon ubistava u Žitištu. Još jednom se u većini medija pominje broj žena stradalih u porodičnom nasilju u toku ove i prethodnih godina. Još jednom se razmatra da li je problem u lošem radu nadležnih službi, pojedinaca, ili je problem nedostatak koordinacije. Javnost je još jednom zgrožena nad komentarima koji pravdaju zločin. Ali kada se kasnije istog dana pojavila vest o poznatoj ličnosti koja je bila žrtva nasilja od strane svog partnera, opet smo čuli kako treba saslušati obe strane. Za koji dan ćemo zaboraviti na odgovornost službi i nadležnih, a za nedelju dana, kada još jedna žena bude stradala od strane bivšeg ili sadašnjeg partnera, ponovo ćemo čitati o „nezapamćenom“ zločinu.

Mehanizam kojim društvo zaboravlja sasvim je jednostavan – izbriše se suština, pa priča o nasilju nad ženama postaje priča o nasilju. Da parafraziram Endija Vorhola, kada je svako nasilan, niko nije nasilan. Ovo smo mogli da primetimo već u prvim detaljnijim izveštajima o ubistvu u Žitištu, kada je fokus premeštan na priču o masovnim ubistvima u Srbiji. Mada je i tada naglašeno da je nasilje nad ženama glavna tema i da to mora ostati centralni deo svih razmatranja kako bi se sprečili slični zločini.

Desetak dana posle ubistava u Žitištu ipak smo došli do toga da je nasilje nasilje, da je ljubomora ljubomora i da je teško biti ostavljen. Sve ovo možemo naći u tekstu „Biti ostavljen“ objavljenom na sajtu Politike u nedelju uveče. Prva stvar koja se zapaža u ovom tekstu je rodna neutralnost. Kroz ceo tekst čitamo o „partnerima“ i „osobama“ bez ikakvih rodnih odrednica.

Prva rečenica u ovom tekstu glasi: „Veoma je zabrinjavajuća učestalost ubistava bivšeg partnera, neretko praćenog samoubistvima“. Ova rečenica je načelno tačna, ali krije suštinu problema. Ne dešavaju se u istom broju slučajevi ubistava muških partnera od strane ženskih i obrnuto. Dakle, problem nisu ubistva bivših partnera, problem je muško nasilje nad ženama i kao takvo bi moralo biti analizirano.

Rodna neutralnost je u ovom slučaju bila neophodna kako bi se sve svelo na lični nivo. Kada je izbrisan rodni apekat priče, sve se svodi na pojedinca. U samom zaključku teksta autor navodi: „Kada nečijem detetu po prvi put nije uzvraćena zaljubljenost ili je ’ostavljeno’, to je osetljivi trenutak kada roditelji treba da mu pomognu da ne zaključi da ono nije dovoljno vredno. Isto tako i bliski prijatelji i rođaci odrasle ostavljene osobe trebalo bi da utiču na nju da ispravi svoj stav o ostavljenosti, a ne da pojačavaju njena negativna iskrivljena uverenja.“

Samim time problem partnerskog i porodičnog nasilja postaje lični problem. Kao takav on prestaje da bude problem u čijem rešavanju treba da učestvuju policija, pravosuđe, centri za socijalni rad i postaje problem čije rešavanje treba da bude prepušteno porodici ili psiho-terapeutima. Ja ne tvrdim da lični nivo problema ne postoji; neće svaki muškarac biti nasilan prema svojoj partnerki, niti će svaki nasilni muškarac ubiti svoju partnerku. Međutim, kao i za svaki društveni problem, mora se sagledati šira slika. Mora se uzeti u obzir ko u najvećoj meri čini nasilje, a ko je u najvećoj meri njegova žrtva.

Insistiranjem na rodnoj neutralnosti sa jedne, i svođenjem društvenog problema najekstremnije vrste porodičnog i partnerskog nasilja na lični nivo sa druge strane, tema se banalizuje. Tom banalizacijom se otvaraju vrata zaboravu. Otvara se mogućnost da se, nekada u budućnosti, javnost zapita „ko zna šta je ona njemu rekla“ ili „zašto je bila u kafiću u pola dva noću“. Ali iznad svega, otvara se mogućnost da se kolektivno, kao društvo, oslobodimo krivice.

Peščanik.net, 13.07.2016.

Radne žene, 25.8.2016.