Foto: Flickr
Sudbina ručnoga rada u 21. veku upisana je ne samo u napredak tehnike i medija, već i u suptilnu politiku hvatanja žena u zamke njihovih tradicionalnih uloga i njihovih zadovoljstava. Ručni rad je osnovna reprezentativna kvalifikacija žene za uspešan porodični život. Kako se u većini društava nije mogla javno prikazati plodnost, ili polna zrelost, bar ne u necenzurisanim oblicima, ručni rad je bio uvijeni dokaz da je kandidatkinja sposobna da hrani i oblači svoju buduću porodicu. Sa tako dubokim korenima, čak i danas ručni rad podrazumeva slike i obrede koji su u svome značenju izazovni: u skoro svim jezicima, termini vezani za šivenje i vezenje imaju polne naznake; ručni rad se čuva u kutijama i sanducima, čija je simbolika dovoljno jasna; žena koja sedi za ručnim radom obećava vernost i stabilnost. Pa čak i ako se zauvek izgubila slikovitost onoga šta žena veze, o čemu svedoče ne samo očuvani tradicionalni motivi širom planete, već i sačuvana usmena tradicija opisa ženskih vezova, vez je još uvek skrivena poruka. Tačnije rečeno, žena uvek veze za drugoga. Na granici magije i kulta, ručni rad je deo muških fantazmi o idealnoj ženi, ali nije izgubio svoj subverzivni, samo ženski potencijal.
Naime, sem što treba da vezu, žene i vole da vezu. Čitava industrija konaca, tkanina, instrumenata, pomoćnih predmeta, publikacija i reklama živi od ove ženske pasije. Žena dobrovoljno ulazi u ikonu ručnoga rada, i u njoj nalazi samo njoj poznata zadovoljstva. Napredak industrije i industrijske proizvodnje, ne samo odeće nego i ukrasa, nije ugrozio ta zadovoljstva. Pokušajmo da ih odredimo: nedostižno zadovoljstvo stvaranja sopstvenim rukama, bez ičije pomoći, verovatno je na prvome mestu. Rezultat može biti namenjen drugome, ali je čin stvaranja samo svoj. Socijalni uslovi i opšta demokratizacija ukinuli su u ovome veku sliku sirotice koja radi da bi se prehranila – žena danas radi ručni rad uglavnom po svojoj volji. Ruke, instrument ženske kompetencije, društveno povlašćen u poređenju sa (ženskom) glavom, u ručnom radu su čudesno povezane upravo sa glavom. Kada radi ručni rad, žena ima potpunu slobodu misli. Ručni rad tako može biti sumnjivi prostor ženske slobode i autoriteta. Penelopa je danju vezla, a noću razvezivala – bila je potpuna gospodarica svoje veštine, ali i svoje volje. Zbog ovih svojih odlika, oslobađanja i smirivanja misli, ručni rad je stekao visoko mesto u terapijskom pogledu, a prihvatili su ga i mnogi muškarci. Isto tako, ručni rad je prestao da označava graničnu liniju između moderne i zaostale žene. On za ženu može značiti tiho i uspešno suprotstavljanje tehnici i dinamici modernog života – dok se putuje, dok se gleda televizija, dok se sedi na plaži. Posmatraču koji pokazuje zanimanje za ženu udubljenu u ručni rad, njen položaj neće ništa otkriti – ona može biti nezavisna, oštra i nepristupačna kao i poslovna trkačica sa mobilnim telefonom.
Ručni rad je način da žena obeleži svoj prostor, i da kroz ručni rad komunicira sa drugim ženama. U krizama, žene se i danas okupljaju da zajedno rade ručne radove. Na mnogim mestima svog izgnanstva, bosanske izbeglice su počinjale sa ručnim radovima, u grupama u kojima su se mešale one koje nikada nisu ostavile, i one koje još nikada nisu započele ručni rad. Flora Brovina, albanska lekarka, pesnikinja i aktivista, nedavno je dobila 12 godina zatvora na srpskome sudu što je skupljala vunu za kosovske žene, kako bi se pletenjem otrgle od užasa rata. Bila je optužena da je nameravala da plete za tajnu albansku armiju. Ručni rad je znak pripadanja kolektivu, ali pre svega kolektivu žena. Nažalost, najlakše je svetiti se ženama, simbolnome delu drugoga kolektiva.
Ručni rad izvesno briše razlike među ženama, socijalne, kulturne i starosne, i sem što ih izlaže riziku pripadanja ženskome kolektivu, u boljim okolnostima može ženama davati snagu i poseban autoritet. Dok sam godinama putovala po Grčkoj, naučila sam da »hvatam« žene na razgovor time što bih izvadila i započela ručni rad. Obično tihe i nedostupne, prepuštajući muškarcima svu komunikaciju, pojavi ručnoga rada nisu mogle da odole. Uz razgovor o ručnome radu, otvarale su se i sve druge ženske teme, za mene dragocene jezičke posebnosti, antropološki podaci, druga strana sveta, dok su »oni« raspredali svetsku politiku. Moj ručni rad nije mnogo napredovao… Jedna od ženskih organizacija u Atini osamdesetih godina uzela je za svoj zaštitini znak dve žene, jednu za kompjuterom, drugu za razbojem – bitne razlike nema.
To nas vodi onome povezivanju koje je u ikoni žene koja radi ručni rad i najsubverzivnije. U internacionalnom rečniku, čija je osnova u klasičnim jezicima, jedna reč latinskog porekla povezuje ručni rad, odnosno tkanje, i tekst. Veza između ručnog rada, čitanja i pisanja, sva tri označena ćutanjem i »pletenjem« misli, radom ruke koja »prevodi« glavu, tako postaje jasna. Mušku sumnju i pozornost prema ženskom pisanju i vezenju onda možemo razumeti kao strah od veštine da se proizvodi značenje, čak i kada je žena nepismena. Sa minimumom energije, u svome sedentarnome svetu, pod nadzorom ili bez njega, žena je u stanju da stvara… U balkanskoj usmenoj lirskoj tradiciji, u nekoliko kultura, sačuvan je isti motiv nadmetanja mladića i devojke: devojka pobeđuje u poljskim radovima, u kućnim radovima, u trčanju, a kada uveče mladić, mrtav umoran, padne u postelju, ona tada sedne da veze.
Ručni rad je obeležen kulturom i stepenom obrazovanja. Ako se osećamo nelagodno u enterijeru koji je prekriven »heklerajima« ili okruženi uramljenim goblenima na zidovima, pokušajmo razumeti identitarne tehnike, nerazumljeni krik za uspostavljanjem individualnosti, koji je stvarateljku naterao na hiper-proizvodnju besmisla. Uostalom, kič je sistem, i to najčešće mukotrpno stvaran sistem dostupnih objekata, ponuđenih okvira želja, ograničenih sredstava za nabavku. Često je tako realizovani san o lepoti i ispunjenosti tekst/tkanje kulture koju zvanični standardi zapostavljaju, cenzurišu, i na kojem istovremeno neko zarađuje. Prelazak iz kiča u modu, ili čak u umetnost, može biti tako brz da ga i ne stignemo primetiti, sem kada je proces okončan – a može biti i reverzibilan. Antički kućni kič danas je ponos muzeja. A možda postoji i drugi aspekt punjenja kuće ručnim radovima – pokrivanje. Sem uobičajenog pokrivanja kreveta ili poda, ručnim radovima može se pokriti sve što smeta, sve što podseća na grubost sveta, sve što je realno, tehničko, prozaično. Kalipso, nimfa koja je Penelopi pokušala da otme muža, nosi ime koje znači »pokrivanje«. Pobedila je trajnija i bolja tehnika, možda i bolji ukus.
Ručni rad je još uvek ponegde deo osnovnog školskog obrazovanja, i možda se nigde jasnije ne pokazuje veza tekst/tkanje: osnovni školski komad ručnog rada je »uzorak« na kome se pokazuju različite tehnike, i obično vezena abeceda, osnovno oruđe teksta, odnosno pismenosti. Vez sa slovima, vrhunski dokaz ženske kompetencije, vrlo često se ograničava na crkveni, dakle strogo kontrolisani sadržaj. Da žene ne bi vezle svoju poeziju, tu su sva mogućna ograničenja i usmerenja – žurnali koji diktiraju motive, sheme, gotovi motivi sa već pripremljenim koncima u najlonskim vrećama, uputstva. Žene koje rade ručne radove povinuju se pravilima i okvirima, premda postoje znaci da bi moglo biti i drugačije. Primera radi, tehnička uspelost rada je ključna, ali po nepisanome pravilu koje poznaju sve vezilje, mora postojati greška, inače rad nije dobar. Grešku mogu da uoče samo izveštene vezilje – ona je dakle znak sporazumevanja, još jedna skrivena tehnika komuniciranja.
Postoji još jedan aspekt ručnoga rada koji objašnjava trajnost ove ikone kulture: to je vreme. Ručni rad koji napreduje, pobeđuje vreme koje nam se stalno smanjuje. Zahtevan ručni rad je diskretno obećanje dugovečnosti, odlaganje neizbežnoga. Nije slučajno što u starogrčkoj mitologiji tri nemilosrdne gospe određuju ljudski život u ručnome radu – predenje, nit, sečenje.
I upravo sa polazišta tako dugovečne ikonologije i dubokih značenja, osećam potrebu da otkrijem šta sam vezla da bih privukla Grkinje na razgovor: to je bila »kuvarica« sa predstavama žene i muškarca, ribe i bicikla, i vezenim tekstom »Ženi je muž potreban koliko i ribi bicikl«. Motiv sam našla u kuhinji jedne svoje američke prijateljice, a konačno završeni rad našao je mesto u kuhinji moje druge prijateljice. No pravi život ovoga ručnoga rada vodio se među ženama koje nisu razumevale tekst, već njegovo tkanje.
Radne žene, 29.9.2016.