Only Babies. on We Heart It
Državna administracija ne prestaje da šokira građane svojim nezakonitim tumačenjima propisa iz oblasti podrške trudnicama, porodiljama i porodici. Najnovije takvo tumačenje tiče se korišćenja porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta – od strane oca deteta.
U Zakonu o radu našle su svoje mesto, u skladu sa harmonizacijom sa propisima Evropske unije, i odredbe pod kojim uslovima, odnosno u kojim situacijama otac može da koristi ova prava. Porodiljsko odsustvo izvorno koristi majka deteta, što je sasvim logično i u skladu sa prirodom odsustvovanja i njegovom svrhom (zaštita porodilja i novorođene dece). Ono počinje najranije 45 a najkasnije 28 dana pre dana određenog za porođaj i traje do navršena tri meseca deteta. Nakon toga, majka koristi odsustvo radi nege deteta, koje traje do isteka 365 dana od dana početka korišćenja porodiljskog odsustva (za treće i svako naredno dete, ova dva odsustva ukupno traju dve godine).
Kada odsustvo može koristiti otac deteta? Zakon o radu je prilično jasan. Porodiljsko odsustvo ostvaruje svoju svrhu u zaštiti majke i deteta, pa je njegovo korišćenje od strane oca rezervisano samo za par situacija. Otac deteta može da koristi pravo na porodiljsko odsustvo u slučaju kad majka napusti dete, umre ili je iz drugih opravdanih razloga sprečena da koristi to pravo (izdržavanje kazne zatvora, teža bolest i drugo). To pravo otac deteta ima i kada majka nije u radnom odnosu (član 94. stav 5. Zakona o radu).
Otac, međutim, uvek može koristiti pravo na odsustvo radi nege deteta nakon isteka porodiljskog odsustva, ukoliko ga majka ne koristi, ne može da ga koristi, ili se roditelji dogovore da ga koristi otac (član 94. stav 6. Zakona o radu). Majka i otac su dakle izjednačeni u pravima, kako bi i trebalo da bude (ne samo zato što nam tako traži „Evropa“). Odsustvo radi nege deteta ima zaštitnu svrhu za dete (a ne za roditelje), tako da je podela roditeljske odgovornosti sasvim dobro rešenje.
U čemu je onda problem? Ima nekoliko problema, a prvi može početi već kod poslodavca. U praksi su zabeleženi slučajevi da poslodavac odbija da primi zahtev oca za korišćenje porodiljskog odsustva – navodno, za to je nadležan „neko drugi“. Ne, nije nadležan neko drugi – procedura je ista i za oca i za majku deteta. Ova situacija se može rešiti obraćanjem inspekciji rada, uz malo sreće. Najpre, potrebno je da inspekcija pristane da se meša u „politički osetljiva pitanja“ (iako je inspekcija rada zakonom obavezana da vrši nadzor nad primenom radnopravnih propisa, često se dešava da inspektor rada odbije da postupa ili da pruži neistinite informacije). Potom, moguća je i situacija da inspekcija tumači zakonske propise na isti pogrešan način kako ih tumače njene kolege iz Sekretarijata za socijalnu zaštitu.
Kako dakle grad Beograd „vidi“ navedene norme? Odredba iz stava 5. člana 94. Zakona o radu se tumači tako da su uslovi ostvarivanja prava od strane oca postavljeni kumulativno. To znači da otac može da ide na porodiljsko odsustvo samo ukoliko je majka deteta napustila dete i nije u radnom odnosu, kada je sprečena da koristi pravo na porodiljsko odsustvo i nije u radnom odnosu, ili kada je umrla i nije u radnom odnosu. Da, zvuči nadrealno ali je takvo tumačenje! Pomenuti stav 5. od reči do reči izgleda ovako:
„Otac deteta može da koristi pravo iz stava 3. ovog člana (pravo na porodiljsko odsustvo, prim. aut.) u slučaju kad majka napusti dete, umre ili je iz drugih opravdanih razloga sprečena da koristi to pravo (izdržavanje kazne zatvora, teža bolest i dr.). To pravo otac deteta ima i kada majka nije u radnom odnosu.“
Kako je moguće protumačiti ove dve nepovezane stvari kao kumulaciju uslova, ostaje nejasno. Tim pre što se nijedan komentar Zakona o radu, a ni stručno i naučno mišljenje, nikada nisu pozvali na takvo tumačenje. Ono je nelogično, protivno cilju norme i jezički neodrživo. Ali dolazi od nekoga ko je VLAST, pa je samim tim potkrepljeno autoritetom sile, pre nego autoritetom stručnosti i logike (o idealu pravičnosti ne vredi ni govoriti).
Zanimljivo je i kako se daljim tumačenjem ovog člana značajno smanjuje mogućnost da otac deteta koristi pravo na odsustvo radi nege deteta (koje bi, kako je već napomenuto, moralo biti određeno pod jednakim uslovima za oba roditelja). Relevantni stavovi 4. i 6. glase:
„Zaposlena žena, po isteku porodiljskog odsustva, ima pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta do isteka 365 dana od dana otpočinjanja porodiljskog odsustva iz stava 2. ovog člana.“
„Otac deteta može da koristi pravo iz stava 4. ovog člana.“
Može li biti jednostavnije? Otac deteta može da koristi pravo iz stava 4. ovog člana – dakle, po isteku porodiljskog odsustva – i to je jedini uslov za njegovo korišćenje. Naravno, budući da ova prava može korisititi samo jedan od roditelja a ne i oba roditelja istovremeno, potrebno je da se roditelji dogovore koji od njih će biti korisnik prava.
Međutim, tumačenje svevideće državne uprave jeste da otac može koristiti ovo pravo samo ukoliko je majka zaposlena! Zašto? Zato što stav 4. pominje zaposlenu majku. Ali on je pominje samo u kontekstu kada ona vrši pravo – potpuno je normalno da mora biti zaposlena jer je u pitanju pravo iz radnog odnosa. Kada pravo vrši otac on mora biti zaposlen – ali je potpuno nebitno da li je zaposlena i majka!
Neka daleka paralela kojom bi se opravdalo ovakvo skandalozno tumačenje, mogla bi se povući sa članom 80. Zakona o zdravstvenom osiguranju, koji predviđa da naknada zarade zbog nege deteta pripada osiguraniku ako su oba roditelja zaposlena, ako dete ima samo jednog roditelja, ili ako jedan od roditelja nije zaposlen, ali je iz zdravstvenih razloga nesposoban da neguje obolelo dete. Zakon u ovom slučaju govori međutim samo o naknadi zarade a ne o korišćenju prava na negu deteta; istovremeno, reč je o situaciji kada sa posla odsustvuje jedan od roditelja zbog bolesti deteta – tada je logično da se traži da drugi roditelj nije u stanju da ga neguje.
Kod odsustva radi nege deteta reč je o potrebi deteta da roditelji učestvuju u njegovom najranijem delu života – svrha postojanja i korišćenja prava je potpuno drugačija. Opravdanja za tumačenje, dakle nema.
Da stvar bude još gora (a uvek može gore kada je reč o bahatosti i kršenju zakona), lokalna vlast je ovakvo tumačenje preuzela od nadležnog Ministarstva rada (otuda i ona malopređašnja sumnja kako će inspektor rada, koji je i sam deo ministarstva, postupiti). I nemojte misliti da ljudi koji ovako tumače propise nemaju pojma o pravu, njegovoj primeni, posledicama nezakonitog ponašanja. Ne, oni se nezakonito ponašaju zato što znaju da neće trpeti sankcije (država, to smo mi, administracija!).
Na ovaj način još jedna civilizacijska tekovina postaje samo mrtvo slovo na papiru, a roditelji su izjednačeni u pravima samo formalno. Takve pojave nisu strane našoj politikantskoj vlasti – „reforme“ se sprovode samo za izveštaje i slikanje, za poneki kupljeni ili iznuđeni tekst hvalospeva u medijima.
Kako se zaštititi od (nezakonitog postupanja) Sekretarijata za socijalnu zaštitu? Praktično – nikako. Na postupanje sekretarijata moguće je žaliti se ministarstvu koje je, kao što je već rečeno, tvorac besmislene filozofije. Nakon što vas ministarstvo odbije, moguće je podneti tužbu Upravnom sudu i pokrenuti upravni spor. Znajući efikasnosti postupanja u upravnom sporu, davno će roditeljima proći šansa za korišćenje ovog prava pre nego što dobiju odluku Upravnog suda. I šta onda? Ništa. Ukoliko uopšte odluči u njihovu korist, roditelji će imati moralnu satisfakciju da su u pravu a da je sistem – pokvaren do srži. To saznanje zasigurno imaju već u trenutku kada im objasne da majka mora biti i mrtva i nezaposlena da bi otac ostvario pravo na koje ga ne bi smeli uslovljavati, pa im sudska avantura nikako ne može izgledati kao smisleno trošenje vremena i energije. Kao u dečijoj igri, gde se sve što je rečeno i urađeno može obrisati jednom rečenicom, država im poručuje – puj pike zakon, ne važi se!
Mnoge države razvijenije od Srbije, vodeći se istim principima zaštite roditeljstva, propisale su mogućnost da otac koristi pravo na odsustvo u slučaju uvećanja porodice. Između ostalog, ovakva rešenja imaju antidiskriminacioni karakter i dovode do smanjenja rizika od diskriminacije žena pri zapošljavanju ili na radu (jednostavno, poslodavac nema računicu da diskriminiše žensku populaciju ako i muškarci mogu koristiti ista prava).
Međutim, čak i u onim državama u kojima je razvijena kultura ljudskih prava i u kojima je zaštita prava iz radnog odnosa i socijalne zaštite daleko efikasnija, relativno mali broj očeva koristi ovu vrstu prava. U Srbiji, taj broj je verovatno na nivou statističke greške. Zvanična statistika za celu teritoriju Srbije ne postoji, odnosno autori ovih redova nisu uspeli da je pronađu. Postoji ilustrativan podatak da je u 2013. godini u Vojvodini pravo na odsustvo radi nege deteta korišćeno od strane očeva u 0,075% slučajeva. I neće se mnogo pomeriti od nule, imajući u vidu da nam se osnovna prava iz socijalne zaštite na nezakonit način ukidaju ili ograničavaju.
Svaka čast na borbi protiv bele kuge, gospodo na vlasti. Možete malo i da odmorite, dok nas niste u potpunosti obeshrabrili.
Koautorka teksta je diplomirana pravnica, zaposlena na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu.
Peščanik.net, 10.12.2014.
Radne žene, 25.01.2015.