FOTO: Marija Korać
Oduzimanje dela zarade na osnovu Zakona o izmeni i dopuni Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br. 99/2014) i Zakona o dopunama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasnik RS“, br. 99/2014) bilo je vidljivo već u oktobru 2014. Tada je primenjena odredba u vezi sa obračunom minulog rada kod poslednjeg poslodavca, ali samo za deo septembra 2014., od kada je zakonska odredba postala važeća. Puno dejstvo zakonske odredbe u vezi sa minulim radom kod poslednjeg poslodavca bilo je realizovano kroz oktobarsku zaradu, isplaćenu u novembru 2014. Tako je radnici koja ima 33 godine radnog staža, a kod poslednjeg poslodavca 5, zarada smanjena za 9,89%. Zatim je obračunato smanjenje zarada od 10% tako što je za taj procenat umanjena osnovica za obračun zarade. Ovu umanjenje je obračunato kroz novembarsku zaradu. Na kraju oba ova skraćivanja zarade koštala su radnicu o kojoj je reč ukupno 18% zarade, bezmalo 1/5 zarade.
Logično, nameće se pitanje, šta su realni rezultati mera štednje Vlade Republike Srbije koji se u javnosti (ali samo kroz političku retoriku) prepoznaju kao smanjenje plata za 10%? Na delu je jedna neverovatna matematika skopčana sa radnim biografijama stotina hiljada zaposlehih osoba na koju su uticali: ratovi, izbeglištva, kriminalne privatizacije, otpuštanja nepodobnih da bi se na njihova mesta zaposlili podobni, pronevere gigantskih razmera, štetni ugovori koji su siromašili ekonomiju od lokala do države, realizacije političkih, a ne realnih projekata… Rezulati će se tek sagledati, jer planeri urušavanja zarada nisu mogli sasvim znati koliko će se sliti u praznu državnu kasu u vezi sa napadom na minuli rad.
Realno, državni planeri oduzimanja novca od ljudi među kojima ogromna većina nikad ne bi bila suđenja zbog privrednog i političkog kriminala, tek će u decembru videti koliko će uspeti da napune državnu kasu, koju je realno trebalo napuniti (između ostalog) kroz sudske procese kreatorima i izvršiocima naše privredno-ekonomsko propasti. Ovako račun koji su zaposleni dobili da plate jedino može biti u vezi sa odgovornošću koju su imali kao glasači na izborima za lokalne, pokrajinske i državne organe vlasti u poslednih dvadeset godina.
Šta se realno dešava na mikro planu, među zaposlenima koju je seča zarada različito pogodila? Među koleginicama i kolegama starije radnice (čiji je slučaj ovde objašnjen) sa kojima ona neposredno radi, nema osoba koje imaju više od 5-7 godina radnog staža. Ćute. Jedan deo najmlađih je srećan što radi u administraciji lokalne samouprave, drugi se teše da nisu tako loše prošli… Starija radnica pamti vreme socijalističke Jugoslavije. Shvata da je nepravedno i nezakonski dovedena u nepovoljan položaj i dodatno opterećena tuđim dugovima (od lokala do države), jer je starija i jer je sticala iskustvo na različitim poslovima u struci. Zato se priključila starijim kolegama koji su podneli predlog za ocenu ustavnosti odredbi o minulom radu pred Ustavnim sudom. Niko od njenih mlađih kolega se toj inicijativi nije priključio.
Smatrajući da je odredbama Zakona o izmeni i dopuni Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br. 99/2014) i Zakona o dopunama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasnik RS“, br. 99/2014) diskriminisana u odnosu na radnice/radnike koji su ni krivi ni dužni radili svo vreme kod istog poslodavca podnela je pritužbu Pokrajinskom zaštitniku građana. Ako se njima plaća čitav minuli rad zašto se onda i svim drugim radnicima ne bi plaćao čitav minuli rad (svaki poslodavac kod koga je zaposleni radio po onoliko godina koliko je kod njega proveo)? Odgovor Pokrajinskog zaštitnika građana je da ukoliko starija radnica smatra da je diskriminisana treba da podnese pritužbu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti i podnese dokaze „o pretrpljenom aktu“. Pitanje je sada da li su platna lista starije radnice (iz druge državne službe) koja je dvadest pet godina na jednom mestu i platna lista starije radnice o kojoj je ovde reč dovoljan dokaz za „pretrpljeni akt“?
Starija radnica je, doduše uz podršku javne službe gde radi, podnela zahtev odgovarajućoj gradskoj službi da joj se umesto 5 godina staža prizna 12 godina jer je grad čija je radnica postala (na konkursu) pre 12 godina tansformisao upravu u kojoj je radila stvarajući javnu službu, a da ona (i njene koleginice/kolege) nisu mogli da utiču na to. Suština je da je transformacijom ona ostala u istom prostoru, radeći iste poslove. To je upravo i rečeno stavom 2. Zakona o dopunama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama gde je propisano da se „sve ustanove u istoj delatnosti, obuhvaćene istim planom mreže, odnosno osnovane od istog nivoa vlasti smatraju istim poslodavcem“. Starijoj radnici su iz odgovarajućih službi grada odgovorili da se to ne odnosi na njen slučaj!
Slučaj starije radnice je u suštini propao slučaj, kako god okreneš. Ne može u penziju (33 godine radnog staža i 57 godina života), od zarade ne može da živi jer joj je oduzeto 18% zarade, pri tom nije dikriminisana i uopšte, Ustavom su joj zagarantovana razna prava. Za njen slučaj ništa ne znače otvaranja raznih poglavlja na putu ka EU: kapitalizam EU kapitalizmu u Srbiji oči ne vadi. Najbolje je da starija radnica ovaj period shvati kao vreme prilagođavanja na ono što sledi: mizerna penzija – dodatno obesmišljena zbog smanjenja zarade 18%. Jedino dobro u svemu ovome je što kad umre, neće morati da brine ni o čemu.