FOTO: Mladina
U vreme kada o radnicima govorimo kao o još jednom obliku kapitala, odnosno troškova, dr Metoda Dodič Fikfak pruža važne odgovore na pitanja koja obično postavljamo samo ekonomistima. Dugogodišnja je načelnica Kliničkog instituta za medicinu rada, saobraćaja i sporta, zato zna da su »troškovi rada« ljudi koji obolevaju. I često obolevaju upravo zbog načina na koji rade. Zbog događaja i aktivnosti, koji se kriju iza izraza kao što je prestrukturiranje preduzeća, optimizacija troškova rada, fleksibilno radno vreme, fleksibilni radni odnosi…
Koliko dugo se bavite medicinom rada?
Ojoj… Od 1986. godine. Dakle… Dugo.
Da li se od tada mnogo toga promenilo?
Veoma mnogo. Sadržina problema je veoma drugačija. Za period u kome sam počinjala, bili su značajni pokrivanje problema i ujedno zaštita radnika. Zagađenje olovom i karcinogenima bila je ogromna i to se predstavljalo kao podrazumevajuće. Ako smo pretpostavljali da će se neki radnik razboleti na radnom mestu, njegovo radno mesto nismo mogli da promenimo. Ali, takvog radnika smo jednostavno mogli da pomerimo na lakše radno mesto koje ga ne ugrožava. Delio se i beneficirani radni staž, dakle ranije penzionisanje za ugrožene radnike. Stvari su se danas mnogo promenile.
Nije se sve promenilo. Za „Finance“ ste rekli da su u Sloveniji vrlo česte »arhaične« profesionalne bolesti.
Naravno da jesu. Sigurno imamo mnogo profesionalne nagluvosti, sigurno imamo još hroničnih trovanja olovom, veoma mnogo imamo bolesti koje izaziva izloženost azbestu…
Iako se često naglašava da se Slovenija deindustrijalizovala? Više nema velikih fabrika.
Da, sada su problemi pre svega u malim firmama. Ali, nećete verovati, mi formalno ne priznajemo profesionalne bolesti. Od 1999. godine ih ne otkrivamo.
Problem je u tome što su poslodavci oni koji odlučuju da li će profesionalna bolest kod radnika biti utvrđena?
To je horor. Zakonodavstvo određuje da kada radnik profesionalno oboli, poslodavac ga »pošalje« lekaru, koji utvrđuje profesionalnu bolest, a zatim taj radnik od poslodavca zahteva odštetu. Besmisleno!
Pošto neopravdano verujemo da će poslodavac učestvovati u tom krugu?
Ništa ne očekujemo. Radi se o načinu kako da se ništa ne desi!
Problemi nastaju mnogo ranije? Već kod toga ko bi trebalo radnika da osvesti da bi on znao da li je oboleo zbog posla?
Osvešćenost radnika je priličan problem. Drugi problem je taj što lični lekar radnika ne prepoznaje da su njegovi simptomi povezani sa radom. Kod mišićno-koštanih bolesti, na primer, nemoguće je da ovu vezu ne prepozna jer radnici uvek kažu da se bolovi pojavljuju posle nekog posla na radnom mestu. Ali šta da uradi lekar? Uput kojim bi ga poslao specijalisti za medicinu rada, ne sme da napiše. Specijalista medicine rada ima ugovor sa istim poslodavcem kao i radnik!
Zašto lični lekar ne napiše uput?
Zato što tu uslugu ne pokriva osiguranje.
Radnik mora sam da plati?
Radnik ima izbor. Ili da sam plati pregled ili da lični lekar poslodavcu napiše zahtev kojim ga pozove da radnika pošalje specijalisti za medicinu rada. Međutim, poslodavci to ignorišu. Naravno, jer bi inače morali da plate odštetu. Tako sada u Sloveniji imamo priznatih oko 30 profesionalnih bolesti na godišnjem nivou. Prema mojoj oceni, faktički ih je oko 1500.
Sa prilikama se upoznajete i putem analiza preduzeća. Da li je problem u tome što se fizički zahtevni poslovi ne obavljaju više u velikim preduzećima, već u malim? Da li je teško dobiti relevantnu sliku?
Mislim da imam vrlo jasnu sliku kakve su prilike na radnim mestima u Sloveniji. Istina je da je među velikim preduzećima više onih koji su shvatili da nema smisla imati mnogo ljudi na bolničkom odsustvu, da nema smisla da radnici postaju invalidi. Među srednje velikim i malim preduzećima je takvih manje, ali ih ima. Upoznali smo na primer start-up preduzeće u kome je zaposleno od osam do deset ljudi i preduzeće im obezbeđuje fitnes, plivanje, vožnju bicikla.
U velikim firmama se rad sve više prebacuje na agencijske radnike. Da li je i ova pojava za vašu profesiju novina?
Da, profesionalne bolesti koje se razvijaju kod agencijskih radnika, potpuna su nepoznanica. Oni moraju da imaju skoro univerzalne radne sposobnosti, a istovremeno su izloženi vrlo različitim opterećenjima. Uzmeš ga kao predmet s police, jednom za rad za pokretnom trakom, drugi put za rad na polju… Ne mogu da zamislim radnika koji može na brzinu i bez problema da se prilagodi svakom poslu.
Po pravilu se radi o fizičkim poslovima.
I fizički radnik mora da ima različite osobine. Na primer, za rad za pokretnom trakom može biti potrebna visoka okulomotorna koordinacija, mnogo ručne spretnosti… Brzo treba sastaviti male delove u preciznu celinu i to sto puta, hiljadu puta u radnom danu. Tu je često i buka koja ubija svaku misao. Mišići su opterećeni zbog prisilnog fizičkog položaja. Kod agencijskih radnika to može biti još i gore.
Zato što moraju da se prilagode različitim poslovima?
Obično se radi o repetitivnim, monotonim poslovima, kod kojih je neophodna upotreba sile u prisilnom položaju tela. Ako je radnik istovremeno pod stresom, a agencijski radnici to obično i jesu, mišićni rad se povećava, više je statičkog mišićnog rada, brže se razvijaju simptomi i bolesti mišića i kostiju. Tako bolest može da se pojavi već posle nekoliko nedelja.
Da li je stres kod njih i posledica toga što njihovo zaposlenje nije sigurno? Preduzeće može brzo da ih se reši.
Oni nikada ne znaju koliko vremena će raditi u nekoj firmi. Drugi radnici mogu da idu na bolovanje ako osećaju bolove, agencijski radnik ne ide. Iako zna kako da se bori sa bolovima, kako da popodne rastereti telo, razmrda mišiće na fintesu ili plivanju, to sebi ne može da priušti zbog minimalne plate. Kada im to savetujem, znam da to izgleda kao podsmevanje.
Osim agencijskih radnika, postoje i brojne druge kategorije radnika…
Stalno zaposleni, zaposleni na određeno vreme, agencijskih radnici, samozaposleni, honorarci, studenti… Stalno zaposlenje znači sigurnost i pre svega pripadnost preduzeću. Vrlo je važno da radnik oseća da učestvuje i doprinosi uspehu.
Ta psihološka komponenta je vrlo važna i da bi se on fizički dobro osećao?
Bez sumnje je zdravlje čoveka prepletanje biološkog, psihološkog i socijalnog zdravlja. Ovde govorimo o osećanju pripadnosti i učestvovanju u zajedničkom stvaranju. Stalni radnik je onaj koji je primećen i pohvaljen, može da bude mentor mlađima jer je u nekoj stvari najbolji, važan je za preduzeće. Ako si agencijski radnik, nemaš tu mogućnost. Ti si samo ispunjenje normativa.
Kako sa stanovišta medicine rada vidite razlike između različitih kategorija radnika?
U jednom od istraživanja o zdravlju u krizi, upoređivali smo kako se kriza manifestuje kod radnika u javnom sektoru i kod radnika u privatnom sektoru. U javnom sektoru su radnici mnogo osvešćeniji o bolestima i lekaru odlaze znatno češće. Zato kod njih bolest kraće traje, manje je infarkta, povišenog krvnog pritiska, rak otkrivaju rano. U privatnom sektoru su bolesti teže.
Statistički ured je utvrdio da se poslednjih godina kod radnika u privatnom sektoru prilično smanjila odsutnost zbog odmora, bolovanja, roditeljskog odstustva. To je prisutno i u javnom sektoru, ali u manjem obimu. Da li je to zbog toga što ljudi u privatnom sektoru više osećaju pritisak poslodavca i zbog toga se i sami odriču zakonsko definisanih prava?
Tačno tako. U privatnom sektoru, radnici manje pažnje obraćaju na upozoravajuće znake bolesti. Kažu sebi, ići ću kod lekara, ali danas moram da radim. I tako svakog dana. Odlaze tek kad je visoki krvni pritisak hroničan. Kada je rak, koji bi ranije bio stopostotno izlečiv, toliko napredovao da postaje teško izlečiv. Kada se stezanje u grudima stepenuje…
Javni sektor živi u drugačijem svetu?
Treba biti oprezan. O javnom sektoru se govori kao o privilegovanima; slično prekarni radnici govore o stalno zaposlenima. Radi se »kanibalizmu« među samim radnicima. To najčešće primećujem u razgovorima sa novinarima. Prekarno zaposleni novinari kažu da uopšte ne vide mogućnost da će se ikada penzionisati i izražavaju zavist prema redovno zaposlenim kolegama, jer misle da oni rade manje.
Rekli ste da proizvodimo more bolesnih ljudi. Da li su uzrok za to samo arhaične profesionalne bolesti? Ili govorite o velikim promenama koje ste pomenuli na početku?
Mišićno-koštane bolesti su još uvek veliki problem i biće još neko vreme. Napornih fizičkih i repetitivnih poslova u Sloveniji je ogromno jer naša preduzeća proizvode pretežno poluproizvode. Kod repetitivnog rada, normativi su često prilagođeni najbržem radniku. U jednoj fabrici peradi bilo je dozvoljeno da radnici sami ubrzavaju pokretnu traku i zato ranije idu kući.
Da li im je tako bila omogućena autonomija da sami određuju brzinu rada?
Podržavam autonomiju radnika, ali onda im moraš pružiti i znanje o posledicama njihovih odluka. Tim radnicima niko nije rekao da deset minuta manje rada za istu normu znači da će od 600 njih, 50 više imati zdravstvenih problema, nego što bi ih imalo inače.
Mišićno-koštane bolesti su još uvek najčešće profesionalne bolesti u Sloveniji, a brzo ih sustiže depresija.
Pre 30 godina depresija je bila negde na 15. mestu, a polako i podmuklo je došla na četvrto, na treće mesto. Ako gledamo samo sadašnju krizu, učestalost mentalnih i poremećaja u ponašanju koji su posledica spoljašnjih uzroka, trenutno je prestala da raste, ali se težina ovih bolesti ogromno povećala.
FOTO: Mladina
Šta nam to govori?
Ako se čovek oseća bolesno ili recimo oseća strašan umor, smisleno je da dva ili tri dana odmara kod kuće. Brojne zemlje Evropske unije radnicima daju mogućnost trodnevnog bolovanja za koje ne treba navoditi razlog. Kod nas bolovanje radniku od prvog dana mora da potvrdi lekar odnosno Zavod za zdravstveno osiguranje.
Kako je to povezano sa intenzivnošću depresija?
Ljudi se plaše za posao i sve ređe se odlučuju da ostanu kod kuće, radije idu da rade. Ovo posebno važi za depresivne ljude. Bolest se zato produbljuje. Bolje je da bolest što pre lečiš nego da se ona »kuva« i da napreduje. I depresija uvek ima svoj uzrok. Ako ne otkloniš uzroke, depresija ostaje i dalje.
Još uvek postoji opšte, odnosno, dominantno uverenje da su uzroci za depresiju individualni. Da se radi o problemima pojedinaca.
To se vidi već iz projekata ZZZS za promociju zdravlja na radnom mestu. Većina ovih projekata je tretirala stres i depresiju koju stres uzrokuje, a ponuđena »terapija« je zasnovana na promeni pojedinca, a ne na promeni sredine. U smislu da je depresija odnosno stres tvoja lična stvar, ako sa sobom uradiš to i to, rešićeš je se, ako ne, to nije naša stvar, nije stvar društva i nije stvar poslodavca. Često navodim primer vrlo uspešnog vrhunskog sportiste. Kada je krenuo na posao, otac ga je upozorio da se zapošljava kod poslodavca koji šikanira ljude. Sin mu je odgovorio da ako može da podnese zahteve sporta, moći će i svaki posao. Ali nije, za mesec dana ga je poslodavac samleo.
Želite da naglasite koliko je važno da se u lečenju depresije na koncentrišemo samo na pojedinca?
Naravno da depresija može biti povezana sa različitim okolnostima koje nemaju veze sa poslom. Međutim, od 2009. godine vidimo da je uzrok za nju i radno mesto. Jedan od glavnih uzroka je nesigurnost zaposlenja i pre svega nepoštovanje ličnosti i gaženje dostojanstva. Protiv toga čovek ne može da se naoruža. Nismo svi isti. Jedni na provokacije reaguju, a drugi ćute i saviju kičmu.
Čovek dobija ili gubi dostojanstvo na poslu?
To se najjasnije vidi kod ljudi koji izgube posao i time izgube i dostojanstvo. Prvo izgube dostojanstvo, a tek posle počinju da se pitaju kako će preživeti. Osećaju da bez posla ne vrede ništa.
Vaše istraživanje o radnicima Mure posle prestrukturiranja preduzeća potvrdilo je kako se u masi ličnih priča o depresiji prepoznaje obrazac.
I u evropskim istraživanjima se potvrđuje da je prilikom prestrukturiranja većih preduzeća pogođen ceo region. Pomoć u ovakvim slučajevima mora da bude višeslojna. Prvo treba pomoći onima koji odmah pomisle na samoubistvo. Zatim onima koji misao na samoubistvo razvijaju dalje. I tako dalje. Od onih koji su bili prestrukturirani u Muri, deset posto je onih koji su već pomislili na samoubistvo i među njima je puno onih koji to nisu nikome rekli. Treba pomoći i onima koji imaju životnu volju kao gospođa iz Mure koja je otvorila poslastičarnicu. Ne smemo da ih prepustimo samima sebi!
Da li pomaže ako se misao na samoubistvo izgovori?
Da. Za nas su anketu izvodili anketari sa ljubljanskog fakulteta za društvene nauke i često su nas zvali jer su anketirani izražavali da se nalaze u teškoj nevolji i plašili su se da ne urade nešto sebi. Obratila sam se suicidološkinji i rekla mi je da je dobro dok to govore.
Depresija, povezana sa poslom, ne pojavljuje se isključivo kod nezaposlenih, već i kod onih koji posle otpuštanja ostanu u preduzeću. Zašto?
To su takozvani preživeli. Ranije smo njih smatrali srećnima i nismo se njima ni bavili. Jedan od onih koji su izgubili posao u Muri je ispričao kako njegov prijatelj koji je održao radno mesto više neće da priča sa njim. Kod preživelih, dakle, može da se razvije kompleks više vrednosti. Međutim, mogu imati i mnogo problema. Mogu razviti osećaj krivice; pitaju se, u čemu sam ja bolji od onoga koga ovde više nema. Javno je poznat slučaj iz Hrvatske kada je jedna gospođa molila poslodavca da otpusti nju umesto koleginice. Ja sam mlada, rekla mu je, snaći ću se, a ona ima dete, ona mora da preživi. Osim osećaja krivice, preživele pogađa i povećani obim posla, jer manje ljudi mora da obavlja isti posao. Ne rade više osam sati dnevno, već sve dok posao nije urađen. Često prilikom prestrukturiranja istovremeno sa otpuštanjem dolaze ugovori na određeno vreme za preostale radnike. Tako je bilo i u Muri, dobili su ugovore na tri meseca. Sa nesigurnim zaposlenjem dolazi odlaganje bolovanja, prihvatanje oštrije norme, veća je potrošnja lekova…
Sa nezaposlenima i »preživelima« još nismo obuhvatili sve one koji zbog posla doživljavaju stres, zar ne?
Naravno da ne, tu su još i mladi. Većina ima nestalne oblike zaposlenja, često su iskorišćavani, rade po ceo dan, većinom su prekarci. Ako posao ne završe u četiri, ni u šest, smanjuje se prostor za partnerstvo, za porodicu. Odjednom imaju 30, 35 godina, nemaju porodice, žive kod roditelja. Ako su nestalno zaposleni, stalno su nesigurni. Kako da se ustale, da stvore uslove za porodicu?
Često se govori o fleksibilnom radnom vremenu na pozitivniji način. Zar nije dobro ako možeš da biraš kada ćeš da radiš i kada ćeš biti slobodan?
Naravno da je sloboda predivna i, priznajem, brojni mladi žele takav posao. Neki poslodavci u Švedskoj čak tvrde da ne mogu da nađu stalnog pouzdanog radnika koji bi želeo da gradi karijeru. Odgovara im da rade, zatim da putuju, pa opet malo da rade. Moguće je da je to novi način rada, ali bojim se, da će ovi ljudi brzo shvatiti da stare bez materijalne podloge i da neće imati sigurnu starost. Jedna mlada novinarka mi je rekla da nema šanse da ispuni uslove za penziju.
Naglašavate da se nije promenio samo način rada, već i formalno uređenje radnih odnosa? Oni su sve nesigurniji, prekarni.
Za ugovorne radnike je vrlo važno da se svide poslodavcu, jer inače neće dobiti novi ugovor. Ako se razbole, možda mu se više neće toliko sviđati kao neko ko se nije razboleo. Posao će verovatno dobiti neko drugi.
Pre nego što je počelo da se govori o prekarnom radu, isti oblik rada označavao se rečju fleksibilno. Ta reč ima mnogo pozitivniji prizvuk. I za radnika bi trebalo da bude takav posao privlačniji, jer je valjda tako radnik slobodniji.
Priča o sigurnoj fleksibilnosti je bila vrlo popularna. I fleksibilnost je zaista pozitivna samo ako je čovek istovremeno i siguran. To znači da bi tržište moralo da bude takvo da oni koji posao izgube brzo pronađu drugi. Postoji grupa profesija za koje je stvarno tako. Za neke visoko osposobljene radnike, na primer za stručnjake za informacionu tehnologiju, poslodavci se žale da ne mogu da ih zaposle za stalno. Oni radije rade nekoliko meseci i zatim idu na putovanje ili nađu uvek iznova veći izazov. I u Sloveniji je grupa takvih ljudi. Ali postoji veća grupa mladih koji bi želeli da ostvare dom, da se razvijaju uz porodicu, da naprave karijeru u sigurnijem zaposlenju. Ocenjujem da je u Sloveniji 80 procenata onih koji bi izabrali ovo drugo.
Mnogo se govori o tome koliko troškova imaju države i preduzeća zbog stresa koji ljudima uzrokuje posao, ali nema pravih promena. Zašto?
Da, znamo da poslodavcu ne ide u prilog ako radnici rade u stresu, a istovremeno tvrdimo da stres nije stvar poslodavca, u smislu neka radnik ojača da bi bio sposoban da podnosi stres. Naravno da bi trebalo problem rešavati proaktivno. Kada su u britanskom telekomunikacionom operateru utvrdili da su ljudi pod sve većim stresom i da zbog toga imaju mnogo odsustva zbog bolovanja, poslovođe su prvo naučili šta znači ako je radnik pod stresom. Zatim su napravili poseban računarski program preko koga radnik može da opiše svoj stres i šta ga je po njegovom mišljenju uzrokovalo. Ako na primer radi sa 75 umesto sa 50 stranaka i zbog toga radi dva sata više na dan, napiše da to ne može da podnese. Zatim tu poruku vidi poslovođa i proceni šta je moguće da se uradi. Ako je uzrok problema poslovođa, radnik se odlučuje da poruku pošalje drugom odgovornom, cak i izvan preduzeća. Stres se rešava tamo gde nastaje!
Mislim da se smo se ponovo vratili na naglasak da stres i nesigurnost imaju posledice zbog kojih bismo morali da počnemo ozbiljno da razgovaramo o ovoj temi.
O stresu se još uvek previše često govori kao o nekom modnom hiru, za koji su svi majstori. Već dugo se borim za priznavanje profesionalnih bolesti i jednom mi je jedan od ministara za rad preko stola zapretio prstom da ne bih slučajno počela da se borim da se stres ubroji u profesionalne bolesti. Mnogi ljudi suvereno kažu da su sposobni da podnose stres, a zatim obole od čira na želucu, teških glavobolja ili im se pogorša šećerna bolest, astma, poveća im se nivo holesterola, obole od miokardnog infarkta… Psihosomatskih bolesti je mnogo. Jedni na stres reaguju depresijom, drugi čirom na želucu.
Prevela: Biljana Žikić
Mladina br.15, 10.4.2015.
Radne žene, 1.12.2015.