Sebastijan Horvat, foto: Jure Eržen/Delo
http://www.delo.si/kultura/oder/antikrista-resila-slovenska-filharmonija.html
Diskriminacija zasnovana na rodu vrlo često ostaje sakrivena, nejasna ili neprepoznatljiva, pre svega zbog žilavih patrijarhalnih matrica koje su duboko usađene u naš svakodnevni život i javni diskurs. Kako rod zna da se sakrije i analitičarima ostane nevidljiv, a zatim da izbije u neslućenim razmerama kroz opasne patrijarhalne narative i stereotipe, probaćemo da pokažemo na primeru koji je nedavno protresao slovenačku kulturnu scenu.
Pozorišna kritičarka Zala Dobovšek objavila je krajem oktobra prošle godine oštru kritiku pozorišnog komada „Igra o antihristu“ u režiji Sebastijana Horvata. Posle nekog vremena, reditelj je kritičarki poslao privatno elektronsko pismo u kome joj je zapretio: „Da kažemo vrlo jednostavno: ne želim više da te vidim na mojim predstavama i zabranjujem ti da ikada više pišeš o mojim predstavama. Ne razumem zašto ljudi imaju takvu strast da pišu o stvarima koje ne vole? Naime, kao što si ti ošamarila našu predstavu, tako se može dogoditi da ja ošamarim tebe ako mi se još nekad isuviše približiš.“1 Zala Dobovšek je javno obelodanila preteće pismo i usledile su oštre javne kritike na račun Sebastijana Horvata, koje su bile zasnovane na više nivoa.
Prvi je bio odbrana autonomnog novinarstva i slobodne javne reči. Oglasio se Radio Študent, čija je saradnica napadnuta i koji je objavio njenu kritiku. Radio Študent je zahtevao javno izvinjenje reditelja, reakciju novinarskih udruženja i ograđivanje svih producenata i koproducenata predstave od njegove izjave. U pismu se još kaže: „…ni ova saradnica, kao nijedan drugi saradnik Uredništva RŠ, ni sad ni ubuduće, neće se uplašiti zabrane posećivanja predstava i pisanja o njima, pa čak ni pretnji fizičkim nasiljem – u kojima možemo prepoznati elemente kriminalne radnje…“
Iz ugla odbrane slobode i autonomije rada pozorišnih kritičara, na ovo pismo reagovalo je Društvo pozorišnih kritičara i teatrologa koje je odlučno osudilo svaki pritisak na kritičare, a posebno pretnje fizičkim nasiljem: „Žao nam je što nizak, brutalan i nekultivisan govor prodire i u umetničke redove…“ U javnom pismu se otvara još jedan problematičan vid afere. Čitaocima se predočava da je Sebastijan Horvat ne samo reditelj, već i profesor na Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju (AGRFT) i „da bi morao biti svesniji značaja i uloge kritike u celini umetničkog stvaranja…“
Da se radi o profesoru fakulteta koji i iz ugla svog pedagoškog rada ne bi smeo sebi da dopusti ovakve „impulsivne“ ispade, upozorili su ponovo na Radiju Študent u prilogu u kome se između ostalog kaže da „ispada kao da se kompletan sistem obrazovanja na Akademiji zasniva na kreiranju nekakve sekte i aposolutne pripadnosti, jer u rad kolega, barem javno, ne sumnjaš, posebno ako je taj kolega tvoj profesor… Razlog za potencijalni šamar očigledno nije kritika sama, već kritika od strane doktorske studentkinje koja ne oseća dovoljnu pripadnost klanu“. Tako se otvara pitanje, zaključuje se u prilogu, u kom pravcu se odvija vaspitanje i obrazovanje na elitnoj instituciji kao što je AGRFT, i uopšte u kom stanju je pozorišna scena u Sloveniji.
Na preteće pismo reditelja i profesora Sebastijana Horvata reagovali su, dakle, novinari i pozorišni kritičari, i ukazali i na to da se radi o profesoru i studentkinji istog fakulteta. Međutim, nije reagovala nijedna organizacija koja se bavi ženskim pravima, odnosno nasiljem nad ženama. Štaviše, pol napadnute pozorišne kritičarke i pol reditelja koji ju je napao do te mere je ignorisan u ovoj javnoj raspravi, da se stiče utisak da se radi o bespolnim bićima, koji imaju profesionalne, ali ne i rodne identitete. Ovo zanemarivanje roda u slučaju zasnovanom na pretnjama fizičkim nasiljem, posebno upada u oči jer se odigrava upravo u novembru, kada se obeležava Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama i kada se u svim većim slovenačkim medijima objavljuju jezive cifre žena žrtava muškog nasilja, a udruženja za borbu protiv nasilja nad ženama organizuju velike kampanje osvešćivanja. Delo, jedan od najuglednijih slovenačkih časopisa, na Dan borbe protiv nasilja nad ženama, 25. novembra, ovoj problematici posvećuje značajan deo svog izdanja, kao i naslovnu stranu. Međutim, u konkretnom slučaju koji se desio malo pre 25. novembra, u kome muškarac-reditelj preti šamarima ženi-pozorišnoj kritičarki, nijedan od novinara Dela, niti bilo koji od učesnika u javnoj raspravi, nije video potrebu ni obavezu da progovori o rodnom nasilju.
Odgovor-izvinjenje koje je Horvat uputio javnosti i Zali Dobovšek posle javnog pisma Radio Študenta i ostalih institucija koje su stale u odbranu kritičarke, nimalo nije ulio nadu da je reditelj razumeo svoj položaj i da se pokajao zbog svojih pretnji te da jasno postoji svest o tome da pretnje šamarima nisu dozvoljene. On dakle, priznaje da nije baš ponosan na svoju izjavu, ali je opravdava emotivnošću, impulsivnošću i svojom dubokom povređenošću kritikom njegovog umetničkog dela. Žao mu je, kaže, što je njegovo pismo usmerilo fokus javnosti na druge stvari, a ne na temu i sadržaj njegovog projekta. Najsporniji deo svog pisma komentariše na sledeći način: „Zadnja rečenica, koju svi mediji razumeju kao fizičku pretnju, nije bila mišljena na takav način: „Tako kao što si ti ošamarila našu predstavu, može se desiti da ja ošamarim tebe“. Dakle, istim sredstvima kao ona, i ja! Ako je Zala Dobovšek ovu rečenicu razumela kao fizičku pretnju, javno joj se izvinjavam i oslobađam je svog straha koji je morala da pretrpi zbog ovog zapisa.“2 Ironija i podsmevanje su evidentni u ovom „izvinjenju“ i to sa pozicije moći i u istom maniru u kome je pretnja i napisana. On se, naime, podsmeva njenom strahu, pa će je, eto on, kad se ona već toliko plaši, osloboditi tog straha svojim izvinjenjem. Ovakav odgovor je moguć samo uz kolektivno ukidanje odgovornosti za nasilje i to nasilje nad ženama, a ukidanje odgovornosti je moguće samo ako se zaboravi ili namerno izostavi da je on i reditelj i profesor, ali da jeste i muškarac koji preti ženi, a to je valjda, reklo bi se, makar po zakonu i pompeznim medijskim natpisima povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, nedopustivo.
Konačno, finale javne rasprave u „punom sjaju“ uvodi rod u diskusiju. Poznata novinarka Vesna Milek, objavljuje u Delu svoju reakciju na napad Sebastijana Horvata na Zalu Dobovšek. Rod aktera se ni ovde ne pominje, ali stepen i obim reprodukcije patrijarhalnih narativa ne ostavlja prostor za rodne dileme. Jasno je da se radi o muškarcu koji preti, ženi kojoj je prećeno i ženi koja komentariše situaciju iz ugla patrijarhalne žene/majke. Tekst u naslovu sadrži tri znaka pitanja: Nasilje? Izvinjenje? Medijski linč?, kojim se autorka prividno postavlja u neutralnu poziciju, a već u podnaslovu donosi relativizaciju celokupne situacije. Autorka, naime, piše da razume i jednu i drugu stranu. Dobro je, kaže ona, što je kritičarka imala hrabrosti da napiše ono što misli, a dobro je i da „strasni ljudi znaju kada su otišli predaleko“. Kao strastveni čovek okarakterisan je Sebastijan Horvat, dakle onaj koji je pretio šamarima kritičarki. Patrijarhalni narativ je tu: strastveni mužjak, čiju strast i vatrenost treba ceniti. Ovakvim početkom teksta, autorka postavlja i temelje za nešto što će kasnije u tekstu dobiti puni zamah – jednakost žrtve i nasilnika koji dele odgovornost za „skandal“, odnosno utvrđuje još perverzniji, a opšte prisutni patrijarhalni narativ kada se govori o nasilju nad ženama – ona ga je izazvala, inače on to ne bi.
Prvi pasus ponovo donosi pohvalu reditelju. Milek kaže da nije gledala predstavu o kojoj je reč, ali da je gledala više predstava dotičnog reditelja te da „može suditi o njegovom rediteljskom potencijalu“. Nigde ne pominje kritičarski potencijal kritičarke kojoj je prećeno šamarima. Najpre stidljivo i suzdržano, a onda sve otvorenije i egzaltiranije, Milek razvija suprotni stav: nasilnik postaje žrtva, a žrtva nasilnik. U sledećem pasusu prelazi na suštinu stvari. „Zasmetao mi je talas kritika na kritiku kritike pozorišne kritičarke Zale Dobovšek. Zasmetalo mi je da je od nekog stvarno prilično impulsivnog i besmislenog elektronskog pisma, koje je napisao uvređeni autor predstave Sebastijan Horvat nastao takav medijsko-kulturni skandal“. Osim što je strastven, o Horvatu saznajemo još i to da je impulsivan i uvređen, čime se dodaje još koja kockica njegovom liku umetnika slabih živaca. Saznajemo i to da je njegova pretnja zapravo kritika njene kritike. I još važnije, saznajemo da je pismo u kome on preti šamarima kritičarki „besmisleno“. Pred nama je još jedan patrijarhalni narativ: žene pretnje preuveličavaju i preozbiljno shvataju (što je u skladu sa ženskom histerijom i neurozom), a javnost od toga pravi nepotrebne skandale.
Sve to je tek uvod. Milek ubrzo ponavlja glavni deo Horvatovog „izvinjenja“ u kome on kaže da njegova pretnja, koju su svi razumeli kao fizičku pretnju, zapravo i nije pretnja, nego metafora. „Tako kako si ti ošamarila našu predstavu, može da se desi da ja ošamarim tebe“. Dakle, istim sredstvima, kažu Horvat i Milek, kako je ona njega, tako će i on nju. Pri tome, Milek izostavlja nastavak rečenice, koju je izostavio i Horvat u svom „izvinjenju“, a to je: „…može da se desi da ja ošamarim tebe, ako mi se još nekad isuviše približiš“.
Milek zatim pokušava da se stavi, u skladu sa svojom prividnom neutralnošću, u kožu jednog i drugog aktera. Ona kaže da može da razume Zalu Dobovšek koja je dobila pismo u kojoj joj reditelj preti metaforično (ponovo naglašava da se radi o metafori, iako za to nema činjeničkih osnova). Sigurno joj nije lako, kaže. Ali, kako li je tek jadnom reditelju, pita se ona. Da mu neko tek tako uništi i „iskida“3 njegovo umetničko delo mukotrpno stvarano. Međutim, sada u priču uvodi sebe i svoje iskustvo i otkriva čitaocu da joj se dešavalo isto što i mlađoj koleginici, čak i mnogo gore. Kaže da je to bilo pre petnaest godina. Tada zbog takvih kritika „nije smela na ulicu“, a sada bi to shvatila kao kompliment. U ispovednom tonu nabraja šta su sve njoj kao mladoj novinarki zamerali: gledali su njeno telo, a ne njeno pisanje, ponižavali su je i vređali, namigivali na njen „karakter plavuše“, optuživali je za želju za „kastracijom“, na to da želi novac i pažnju i da objavljuje samo zato jer je „seksualna fantazma“ trojice urednika. Međutim, eto, ona je sve to sakrivala, ćutala i trpela i ništa od toga nije javno obelodanila. Čak i sada kada se toga seća, ostaje verna svojoj poziciji dostojanstvene žrtve – ni sada ne želi da otkrije imena tih tadašnjih, kako kaže, „opinionmejkera“, koji su je vređali i ponižavali.
Žena-žrtva koja sve podnosi dostojanstveno i ćutke, jer bi se iznošenje u javnost problema smatralo njenom slabošću i sramotom, još jedan je žilavi patrijarhalni narativ. Međutim, nastavlja Milek, stvari ni danas nisu bolje. „I moja elektronska pošta je još uvek puna neizbrisanih pisama, koja se tiču mog pisanja; neka su vrlo uvredljiva, neka sadrže prikrivene ili otvorene pretnje…“ Ali, zaključuje Milek, svako od nas odlučuje da li će uvredljivo pismo da iznese u javnost ili ne. „Da li će pretnju, napisanu u afektu da shvati ozbiljno ili ne. Da li će težiti pomirenju ili konfliktu“. U ovom ispovedno-savetodavnom pasusu, čitamo sasvim jasno patrijarhalne savete koje starija žena upućuje mlađoj o tome kako žena treba da se ponaša u raljama muškog šovinizma i nasilja. Šta Milek savetuje mlađoj koleginici koja je bila izložena pretnjama? Prvo: daje joj sebe za primer – njoj je bilo mnogo gore, ali sve je izdržala uspravno i ćuteći. Drugo: treba da trpi i ćuti, da pretnje zadrži za sebe, a ne da ih javno obelodanjuje, da uvrede shvata kao afekat i besmislene neozbiljnosti, da ne izaziva konflikte čak ni kada su njen integritet i sigurnost ugroženi i da u svakom slučaju teži pomirenju, čak iako to znači da zbog toga „ne sme na ulicu“. To su saveti koje Vesna Milek upućuje posredno, a vrlo jasno, svojoj mlađoj koleginici, a i svim drugim koleginicama koje će pročitati ovaj javni manifest. Sasvim sigurno, radi se o savetima kojih se ne bi postidela nijedna viktorijanska majka.
Kao da to nije dovoljno, Milek nastavlja sa hvalospevima reditelju koji kritičarki preti šamarima. On je „veliki reditelj“, „odličan pedagog“, ali eto „jednom je pogrešio“. Pa zar zbog tog jednog nebitnog pisma da čovek toliko strada, da ostane na stubu srama i da mu sudi svako ko ima „pet minuta vremena“? Eto kako je sve to smešno, zaključuje Milek. Čovek je strastven i impulsivan (rekli bismo, normalno za umetnika njegovog kova), reagovao je emotivno i izvinio se. Šta više Slovenija (i kritičarka Dobovšek) hoće od njega? Na kraju teksta, Milek daje sebi oduška i egzaltirano poentira: „Pre nekoliko godina prijateljica mi je citirala rečenicu, koju joj je poverio vrlo važan čovek u njenom životu: „Lidija, i biser je greška“.
Tako je u tekstu poznate novinarke uglednih slovenačkih novina, muškarac koji preti šamarima ženi zapravo strastveni i impulsivni, veliki umetnik, kome je u afektu i uvređenosti izletela pretnja, koja i nije pretnja nego metafora. Ko neće voleti razbarušenog, tankoćutnog umetnika koji zna i da udari šakom o sto kad zatreba? Njega treba da branimo, da ga razumemo, da mu se divimo, da ga tetošimo i da ga čuvamo od stuba srama, javnosti i besnih kritičarki, koje pljuju njegov mučenički umetnički rad. A napadnuta kritičarka Dobovšek je neko ko sve preozbiljno shvata, koja je razmaženo i neodgovorno iznela u javnost jedno nebitno i u umetničkom afektu napisano pismo, koja je trebalo da ćuti i da trpi, da u privatnosti svoje elektronske pošte krije uvrede i pretnje, da izdrži, da se žrtvuje, da prašta, baš tako kao što je i autorka teksta trpela sve i svašta i kao što trpe sve poštene žene, da bude žrtva sa dostojanstvom, a ne da kuka na sav glas i izaziva javne skandale zbog sitnica. U tekstu trijumfuje i pretnja šamarima, najpre opravdavana kao besmislena i nevažna, zatim kao metafora, a na kraju egzaltirano upoređena sa biser- greškom.
Baš kao ni na pretnje šamarima kritičarki, ni na tekst u kome se pretnje opravdavaju i veličaju kao biser-greške nije bilo nikakvih reakcija od strane ženskih udruženja ni organizacija protiv nasilja nad ženama. Da je rod aktera prepoznat, da je javno progovoreno o tome da jedan muškarac preti ženi i da je još jednom javno obznanjeno da je to apsolutno nedozvoljeno, bilo u privatnim, bilo u javnim diskursima, pitanje je da li bi jedan ovakav tekst bio moguć. Međutim, prećutkivanje i odsustvo analize rodno zasnovanog nasilja širom otvara vrata javnom izbijanju i negovanju vrlo opasnih, brutalnih patrijarhalnih narativa i mizoginih uzusa, koji prolaze neopaženo i bez javne rasprave, a ostavljaju dalekosežne posledice. Tačno je da se radi o reditelju i kritičarki, ali radi se i o muškarcu i ženi – i ta rodna dimenzija, u svetu u kome se žene ubijaju i prebijaju za dobar dan, ne bi smela da ostane nepomenuta i neproblematizovana.
Na tekst Vesne Milek u Delu nije bilo reakcija ni čitalaca ni druge javnosti jer se on tako dobro uklapa u patrijarhalnu matricu, kako javnog diskursa, tako i svakodnevnih, privatnih praksi, da ostaje konsezualno neproblematičan i neproblematizovan. Ali, sasvim izvesno, doprinosi utvrđivanju mizoginih normi javnog govora i opravdava šamaranje. Ne samo virtualno i metaforično, već i realno i ono koje ostavlja krvave tragove, a pre svega ono za koje javnost nikada neće saznati.
Radne žene, 27.01.2015.
________
1 Dajva rečt zelo preprosto: nočem te več videt na svojih predstavah in prepovedujem ti, da še kadarkoli pišeš o mojih predstavah. Ne razumem, zakaj imajo ljudje takšno slast pisat o stvareh, ki jih ne marajo? Namreč, tako kot si ti oklofutala našo predstavo, tako se lahko zgodi, da te oklofutam jaz, če mi še kdaj prideš preblizu.
2 „Zadnji stavek, ki ga vsi mediji razumejo kot fizično grožnjo, ni bil mišljen na tak način: „ tako kot si ti oklofutala našo predstavo, tako se lahko zgodi, da te oklofutam jaz“. Torej z istimi sredstvi kot ona, tudi jaz! Če je Zala Dobovšek ta stavek razumela kot fizično grožnjo, se ji javno opravičujem in jo odvezujem vsega strahu, ki ga je morala pretrpeti ob tem zapisu.“
3 Slovenačka reč „rascefrati“