UG Ravnopravnost iz Zrenjanina, je osnovano pre sedam godina od strane grupe radnika i akcionara zrenjaninskih preduzeća – Jugoremedije, BEK-a, Šinvoza i Pivare, kako bi se zajedničkim snagama borili za svoja prava, čiji sam i ja član bila od samog početka. Moj motiv za članstvo u ovom udruženju bila je borba za prava žena i želja da pomognem ovim ljudima, koliko je to u mojoj moći, kao i zbog sećanja na mog supruga koji je svoj život dao za Šinvoz.
Udruženje je imalo žensku sekciju tj. forum, koji se uglavnom bavio humanitarnim radom, kao što je sakupljanje hrane, posuđa, i posteljine za sigurnu kuću, kupovanje školskog pribora za decu bez roditeljskog staranja. U ženskoj sekciji i tokom naših akcija, upoznala sam i svoje buduće saradnice – Valeriju i Milicu.
Naš rad je uglavnom obuhvatao navedeno dok se vrlo malo pričalo o ženama i o njihovim pravima a to je upravo bilo ono što je mene najviše zanimalo. Na sastancima udruženja pričalo se samo o zajedničkim poduhvatima i aktivnostima. Zbog toga sam ja, jednog dana, došla na ideju da zajedno sa Valerijom osnujem sekciju za radna prava žena, što je predsednik udruženja Branislav, sa oduševljenjem prihvatio i dozvolio nam. Upravo nam je on puno pomogao oko osnivanja sekcije, pisanja našeg prvog projekta i održavanja prve tribine.
Pred nama je bio ozbiljan zadatak – trebalo je mnogo učiti o radnim pravima, istoriji ženskog pokreta, ali i o organizovanju tribina, seminara, gde su nam mnogo pomogle drugarice iz Žena u crnom, kao i drugar iz Udruženja – Robi, koji mi je pomogao u izradi prvog flajera i logoa za majice. Imala sam veliku podršku za pokretanje moje sekcije, ali je bila potrebna i hrabrost, verujte mi.
Nekoliko meseci, nakon osnivanja i uspešnog rada naše sekcije, Valerija je povredila kuk, pa je sve manje mogla da mi pomaže i vremenom na njeno mesto dolazi Milica, moja trenutna saradnica, a pre toga takođe aktivistkinja u Udruženju.
Pre dve godine, zbog nesuglasica u UG Ravnopravnost, nas dve se odlučujemo da osnujemo ROZU – Udruženje za radna prava žena, gde su nam finansijsku pomoć pružile drugarice iz Rekonstrukcije ženski fond, jer mi nikako ne bismo mogle same, s obzirom da je Milica nezaposlena, a ja imam skromnu platu.
Šta mi to (i kako) radimo ?
Pričajući sa mnogim ženama, koje rade u raznim, privatnim firmama, shvatila sam koliko one malo znaju o mobingu i koliko su spremne da trpe na radnom mestu, jer ne poznaju dovoljno svoja prava i šta je ono što poslodavac sme da radi i traži od radnika, a šta ne. Tada dolazim na ideju da napravimo flajer koji ćemo deliti po gradu. Na tom flajeru nalaze se osnovne informacije o tome šta je sve mobing, kako bismo upoznale i uputile žene šta je to što ne smeju da trpe na svom radnom mestu i protiv čega treba da se pobune. Takođe smo i organizovale seminare gde smo pričale o mobingu.
Vremenom, počinje da nam se javlja sve više žena, žrtava mobinga, koje su želele da sa nama podele svoja iskustva i dolazim na ideju da osnujemo grupe za podršku tim ženama, gde svaka od njih može da podeli svoje iskustvo, ali isto tako da čuje iskustva ostalih. Ovo se pokazalo kao vrlo dobra ideja, jer žene bivaju ohrabrene i shvataju da nisu same. Sve više njih se osmelilo da se usprotivi poslodavcu.
Sve te priče mi zapisujemo i širimo dalje i na taj način podstičemo sve više žena da ispričaju svoju priču. Kako same kažu – u grupi dobijaju snagu i samopouzdanje, kao i hrabrost koja im je nedostajala da se i same pobune i bore protiv mobinga i za svoja radna prava.
Svoju aktivnost smo sada proširile i na druge gradove na teritoriji Vojvodine, gde držimo tribine, pričamo priče ovih žena i motivišemo na taj način i druge žene da se pokrenu i formiraju i one takve grupe, slične našoj, kako bi se dalje ohrabrivale i borile.
U moru priča koje smo čule i zabeležile, odlučila sam da izdvojim dve, kako bi žene koje čitaju ovaj tekst uvidele koliko je situacija strašna i ozbiljna i da, ukoliko prolaze kroz sličnu situaciju, shvate da nisu jedine, nisu same i da treba da se bore.
RAD U PEKARI
Ovo je priča o jednoj mladoj ženi koja je završila srednju školu, usmerenje – tekstilni tehničar i nikada do sada nije radila svoj posao, posao u struci. Umesto toga, ona već 10 godina radi po pekarama. Uglavnom bi radila po tri meseca, pa potom dobila otkaz, pa ponovo tri meseca i tako godinama.
Međutim, prošla godina joj je, kako kaže, bila najgora. Gazda ju je otpustio, nakon tri godine rada kod njega u pekari, gde je radila neprijavljena i bez prava na zdravstveno osiguranje. Kada bi se razbolela, izbegavala je da ide kod lekara, osim ukoliko nije nešto baš ozbiljno i tada je morala da plaća preglede i lekove. Naravno, ni bolovanje joj nije plaćao, to je računao kao otkaz. Nakon bolovanja, ponovno se vraćala na posao koji je dobijala kao nova radnica.
Nakon tri godine ovakvog ophođenja, došao je jednog dana na posao i rekao joj da je već stara, neprivlačna za mušterije i da mu trebaju nove – mlađe radnice, a ona je tada imala 34 godine. Nakon ovog otkaza, zapošljava se ponovo u pekari, nekada državnoj, sada privatnoj, u kojoj je radio i njen otac. Čula je da je to ozbiljna firma i puna nade krenula da radi tamo. Radila je 4 meseca i po 10, 12, nekada i više sati. Uzeli su joj radnu knjižicu i rekli joj da su je prijavili. Međutim, kada su se koleginica i ona razbolele, rekli su im da im je ugovor istekao i da neće platiti bolovanje, dok koleginici nisu platili ni lečenje u bolnici. Dobile su prazne knjižice.
„Ponovo sam bila na ulici, u iznajmljenom stanu, bez plate, sa gomilom poslatih CV-a, ali bez uspeha i ponovo završavam u pekari“, priča ona. Pola godine je provela u toj pekari, dobila je posao na neodređeno vreme, ali i puno psovki i poniženja. Nije imala fiksno radno vreme, radila je dok ima mušterija, jednom u dve nedelje je imala slobodan dan. Takođe, godišnji odmor se ne plaća, kao ni noćni rad, a radi se za minimalac. Gazda ih je konstantno psovao, pretio šamarima…
Druga koleginica je, u to vreme dok je ona radila, bila na trudničkom odsustvu, ali samo šest meseci jer je gazda procenio da je to dovoljno i pozvao je na posao, a ako ne pristane, pretio joj je otkazom. Kako bi pokazao da je human, prisetio se i stavio je da radi u objekat bliži njenoj kući i dozvoljavao joj svakog dana, pola sata slobodnog vremena da ode kući i podoji dete. „Meni su govorili: vidiš kako je gazda dobar, možeš da rodiš i imaš dete, neće te otpustiti, samo ćuti i trpi, imaš posao na neodređeno vreme“, priča ona.
Međutim, kako su vremenom psovke, uvrede i pretnje postajale sve učestalije, radno vreme sve gore, ona je skupila hrabrost, suprostavila se gazdi, rekla mu da nju niko ne sme da vređa, dala otkaz i otišla sa posla, iako je to bio posao na neodređeno vreme, što je uglavnom glavni razlog zbog kojeg su žene spremne svašta da trpe.
Danas, ona ima novi posao, na kojem je srećna i zadovoljna, uslovi su mnogo bolji, plata ne nešto puno viša od minimalne zarade, ali, kako ona kaže, poštuju ju je, ima vremena za sebe, fiksno radno vreme, što je za nju najbitnije. Takođe, ističe da joj je puno pomogla naša podrška, kao i priče drugih žena i njihovo razumevanje.
Ovo je poučna priča i sve žene bi trebalo da se ugledaju na nju – ne dozvolite da vas ponižavaju, ne trpite, budite hrabre i suprotstavite se!
FABRIKE STRANIH INVESTITORA
Uslovi u kojima rade radnice u ovim firmama, čija se otvaranja najavljuju mesecima unapred, od čega se prave spektakli i promovišu nova radna mesta za veći broj ljudi, više su nego strašni. Jedna od žena ispričala nam je kako je tamo.
Ukoliko zakasne na posao više od tri puta, makar to bilo i na pet minuta i bez obzira na razlog (prevoz kasni, deca bolesna – svejedno), dobijaju otkaz. Zbog toga ona najčešće uzimaju bolovanje u trajanju od dva-tri dana iako im se tada najviše skida od plate.
Sam rad je vrlo težak fizički, a uz to, rade u zagušljivim prostorijama, gde nema klime leti, a zimi su bez grejanja. Leti se desi da zbog padanja u nesvest velikog broja žena, hitna pomoć dolazi po nekoliko puta, ali se ništa ne menja. Dok su zimi toliko promrzle da se ne mogu ugrejati kada dođu kući gde je toplo.
Kada nemaju posla ili materijala, dužne su da i dalje stoje pored mašina, kao da je sve normalno i kao da rade. Često su pozivale Inspekciju rada i oni se odazivaju, ali kada dođu, radnici ne mogu ništa da kažu, pošto uz njih obavezno ide i neko od šefova ili direktora, i svi se boje da progovore tada, jer znaju da im sledi otkaz.
Ukoliko neka od žena ima zdravstvenih problema i često ide na bolovanje, posle nekog vremena je premeštaju u grupu neodređenih koji prvi dobijaju otkaze kada nema posla.
Upravo je ova žena bila u toj grupi, jer je samohrana majka i često je išla na bolovanje zbog bolešljivog sina. Jedne večeri, petnaest minuta pred kraj radnog vremena, pozvali su je šef smene i njena šefica i rekli joj da su po njenom izrazu lica videli da ona ne želi da radi i da je dobila otkaz. Odlučila je da ih tuži, jer joj nisu platili slobodne dane i mi je u tome podržavamo i nadamo se da će uspeti da pobedi.
Ovom mojom pričom i pričom ovih žena, želim da podstaknem žene da se udruže, osnuju ovakve grupe, da se bore za svoja prava i da se ženski glas čuje svuda.