Svaka od nas ima pregršt identiteta koji su međusobno isprepleteni u svakodnevnom radu, poslu koji obavljamo, komunikaciju koju vodimo, u našim ljubavnim relacijama, prijateljstvima, u porodici, datoj i stečenoj… Svi identiteti koje nosimo su manje ili više vidljivi, od onih koji su gotovo neprimetni pa sve do onih očiglednih. U zavisnosti od nečijih predrasuda vezanih za naše identitetske manifestacije u javnom ili privatnom prostoru možemo se naći izložene neprijatnostima ili povredama prava. Zato smo našu sagovornicu najpre pitale koliko se oseća izloženom kao lezbejka a koliko kao osoba sa invaliditetom? Kroz koje sve sitaucije moraš da prođeš zbog ova dva identiteta?
– Kao osoba sa invaliditetom osećam se mnogo više izloženom jer je moj invaliditet vidljiv. Kao lezbejka nisam toliko izložena jer sam u „ormaru“ i krijem svoj lezbejski identitet. Predrasude u vezi sa invaliditetom postoje čak i u lezbejskoj zajednici i ona rečenica: može al’ samo u 4 zida, za lezbejku sa invaliditetom znači život dupla 4 zida. Dešava se da neke žene ne žele da se zna da im devojka ima invaliditet. Takođe, dešava se da odbiju bilo šta vezano za partnerski odnos sa jasnim razlogom da je invaliditet tu prisutan i da prosto one to ne mogu. Kao osoba sa invaliditetom i kao lezbejka ja prolazim kroz teške i ružne situacije.
Koliko su ljudi u tvom okruženju osetljivi na potrebe osobe sa invaliditetom?
– Ukoliko se osvrnem na okolinu ne bih mogla da kažem da su osetljivi i senzibilisani čak šta više zaziru od osoba sa invaliditetom. Kao da se boje da će invaliditet preći na njih. Međutim, kada pomislim na moje prijatelje I uopšte ljude koji su imali prilike da me upoznaju onda mogu da kažem da oni imaju mnogo podrške za osobe sa invaliditetom, odnosno mene. Oni su uvek tu, štagod da mi treba.
Lezbejke su jedna od najnevidljivijih grupacija u Srbiji, čak su nevidljive i u akronimu LGBT. Koliko su ti dostupni lezbejski kulturni i društveni sadržaji u Srbiji kao osobi sa invaliditetom?
– Sve što ima veze sa lezbejskom egzistencijom dostupno mi je putem neta preko drugih lezbejki koje znam i neke od njih su mi jako bliske prijateljice. Doduše ne pojavljujem se baš mnogo u javnom lezbejskom životu jer se ne osećam sigurnom. Nekada je ta nesigurnost eskalirala do razmišljanja da se odreknem tog svog identiteta.
Koliko je lezbejska zajednica u Srbiji osetljiva na potrebe osoba sa invaliditetom? Kako objašnjavaš to da jedna manjinska grupacija diskriminiše drugu po nekom drugom osnovu?
– Mi smo neosetljivi kao društvo za drugo, drugačije za drugog, drugu. Kapaciteti za empatiju našeg društva su prazni.
Pre nekoliko dana istraživanje povodom obeležavanja 3. decembra, dana osoba sa invaliditetom, pokazalo je da je u Srbiji najniža stopa zaposlenosti upravo kod ove grupacije, uprkos tome što je 2013. godine donet Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Koja je verovatnoća da na razgovoru za posao „prođeš“ kao lezbejka i osoba sa invaliditetom?
– (Smeh). Šansa za pronalazak posla ravna je nuli. Zvuči mi to kao neki dobar vic. Teže mi je da kao lezbejka nađem posao, kao osobi sa invaliditetom ipak mi je lakše.
Misliš li da je danas situacija drugačija u odnosu na raniji period kada nismo imale zakone niti razne vidove edukacija koje danas imamo? Čini li ti se da ima pomaka u nekom pravcu?
– Generalno situacija je na planu zakona bolja. Postoji Zakon o zabrani diskriminacije, organizuju se lezbejske žurke i kulturna dešavanja. Ove smo godine imale i Paradu ponosa, mediji pišu i emituju vesti koje se tiču lgbt ljudi… Međutim, ja ne vidim da je meni položaj bolji. Mislim da je izlišno pričati o pozitivnom pomaku sve dok imamo diskriminaciju unatar jedne manjinske grupacije.
LABRIS, 10.12.2014.
Radne žene, 11.08.2015.