FOTO: Flickr
Najavljena smena ministra vojske Srbije Bratislava Gašića – ili Bate, kako mu javno tepa predsednik vlade – može biti mnogo toga, ali ne može biti dobra vest. Jeste, Gašić se pokazao kao prostak, njegov poluglasni komentar – „volim novinarke koje lako kleknu“ – bio je uvredljiv preko svake mere i za žene i za novinare. U drugim okolnostima i u pristojnoj državi to bi bilo dovoljno da se on smeni. Ali, u pristojnoj državi takva osoba mogla bi samo da sanja da bude na tako visokoj javnoj funkciji. Srbija nije pristojna država, i to je prva loša stvar u vezi sa najavljenom smenom.
Smeniti ministra koji je direktno odgovoran za posledice nesreća u kojima su ljudi gubili svoju imovinu (tokom poplava 2014, kada ministarstvo odbrane sa njim na čelu nije poštovalo Zakon o vanrednim situacijama) ili živote (kada nisu poštovane procedure za hitne intervencije, pa je sedam osoba u martu 2015. stradalo u helikopteru koji je pao odmah pored aerodromske piste u Surčinu, a za olupinom se posle navodno tragalo više sati), zbog toga što se u jednoj javnoj prilici pokazao kao prostak, kao da toga nije bilo i ranije, u najmanju ruku je licemerno. To je druga loša stvar.
Gašiću je smena nameštena. Ova vlada sa svojim predsednikom na čelu demonstrirala je do sada mnogo puta da je u stanju da efikasno zaustavi neku vest. Snimak Gašićeve prostačke izjave se kao plamen raširio inače strogo kontrolisanim medijskim prostorom Srbije. Da joj obezbedi puni publicitet potrudio se i sam predsednik vlade: šta misli o toj izjavi, on je rekao u situaciji u kojoj mu to nije bilo ni nužno ni neophodno. Ne bi bilo prvi put da on prećuti nešto o čemu se izvan medija glasno govori. To je treća loša stvar: čitav slučaj pokazuje da se javno mnjenje ovde i dalje oblikuje u skladu sa potrebama prvog čoveka vlade.
Zbog svega toga, u svojoj grotesknoj neadekvatnosti, ova smena i čitav incident koji joj je povod, više su reprezentativni za ponašanje samog predsednika vlade, nego što odslikavaju inače poželjne promene u domaćem javnom prostoru, sa kojima zapravo nemaju nikakve veze. Ta ponašanje je loše, i sve njegove negativne osobine manifestovale su se i u ovom slučaju.
Pre svega, predsednik vlade ponaša se nedosledno. U sećanju građana Srbije ostala je urezana njegova apodiktična izjava – „Ne dam Gašića!“ – posle pada helikoptera u Surčinu i pogibije četiri člana posade, dvojice lekara i bebe. To je bio odgovor na zahtev da Gašić da ostavku zbog nesreće za koju je kao ministar vojske koji je naredio da helikopter poleti bio direktno odgovoran. Sva je prilika da je već u tom trenutku predsednik vlade razmišljao kako da se reši Gašića. Odgovornost Gašića za pad helikoptera automatski bi sa sobom povukla i odgovornost čitave vlade sa predsednikom na čelu. „Ne dam Gašića!“ trebalo je tada čitati kao – „Neću da odem s ovog mesta, sve i ako je Gašić kriv!“ Zato je sada, osam meseci kasnije, kada njegov greh ne može da se dovede u vezu sa predsednikom vlade, Gašić tako lako otišao.
Sličnu nedoslednost videli smo i u julu ove godine, kada je predsednik vlade ogorčeno ustao protiv britanskog predloga rezolucije o zločinu genocida u Srebrenici. Preuzimanje odgovornosti za taj zločin on je protumačio kao bacanje ljage na ceo „narod“. Braneći „narod“, i taj put je branio sebe, skrivajući se iza „naroda“. Četiri meseca kasnije, međutim, on će u tu istu Srebrenicu odneti pet miliona evra iz budžeta Srbije i to objasniti ovako – „niko sestrama ne može da vrati braću, ni majkama sinove ili decu, ali možemo da gledamo u budućnost“ i to tako što će se pomoći nekoliko konkretnih infrastruturnih projekata. Ako Srbija nema nikakve veze sa teškim zločinom u Srebrenici, nije bilo razloga ni za potonje ulaganje u infrastruturu baš tog grada. Ali, ako se novac daje kao neka vrsta obeštećenja za počinjena nedela, onda je u julu morao biti prihvaćen i britanski predlog.
Ova očigledna nedoslednost ima, međutim, svoje korene u jednoj prikrivenoj konzistentnosti predsednika vlade. Reč je o konzistnetnom izbegavanju odgovornosti. Privrženost principu neodgovornosti dosledno se manifestuje u svim pomenutim slučajevima – od poplava, preko pada helikoptera, posete Srebrenici, do, u ovom nizu najmanje bitne, smene Gašića. Gašić s mesta ministra odbrane odlazi jer je prostak, a to znači da predsedniku vlade ostaje prostor da tvrdi da je Gašić, iako prostak, bio do sada najbolji ministar odbrane, mnogo bolji od svih drugih, pa i predsednika vlade koji je i sam u prošloj vladi bio vojni ministar. Pored toga što je odličan ministar, Gašić je i divan čovek, veliki prijatelj predsednika vlade. Sve to treba čitati isključivo u ključu izbegavanja odgovornosti – zašto bih odgovarao za to što sam Gašića postavio za ministra, kada je on inače divan čovek i odličan radnik. Usput je i prostak, ali to ne može uticati na njegov posao. Ali, zašto je onda smenjen? Dovoljno je bilo da mu se ubuduće zabrani komunikacija s novinarima, to jest da se odredi neko ko će to raditi umesto njega.
Priča o najboljem prijatelju u vezi je sa trećom karakteristikom ponašanja predsednika vlade – u svakoj situaciji u kojoj je nekoj strani naneta šteta, predsednik vlade je ipak najveća žrtva. Zaboravimo za trenutak njegovu posetu Srebrenici (i trenutnu naopaku promenu uloga, gde su žrtve postale tobože potencijalni dželati), i okrenimo se izjavi o velikom prijatelju Gašiću. Pored Gašića, predsednik je u vladi imao samo još jednog ili dvojicu tako odanih prijatelja. Odlaskom Gašića, sugeriše nam se, predsednik vlade praktično ostaje bez prijatelja i lojalnih saradnika i ubuduće će sve moratio da radi sam. Tako je iz celog incidenta on ispao najveća žrtva.
Konačno, predsednik vlade je i ovu priliku iskoristio da međusobno antagonizuje inače po raznim osnovama diskriminisane grupe u društvu. Ovih dana gledamo kako je seljacima na traktorima zabranjeno da dođu u Beograd i protestuju protiv izmena Zakona o poljoprivrednom zemljištu, pod izgovorom da će time blokirati saobraćaj u gradu i ugroziti pravo grđana na slobodu kretanja. Svi, međutim, znamo da je ove, kao i prošle godine, grad bio paralisan zbog Parade ponosa i prava gej osoba na slobodu kretanja. Realizacija tog prava, u intepretaciji tekuće vlade, išla je na štetu prava na slobodu kretanja ostalih građana, ali se to tada tolerisalo. Tako je napravljen jaz između gej osoba i drugih građana, a taj je jaz sada i produbljen jer je tim osobama vlada dozvolila nešto što drugima danas zabranjuje. Slično tome, ministar vojske nije oteran kada je ugrozio živote građana ili bio odgovoran za njihovu smrt; naprotiv, razlog za njegov odlazak, kako je to doslovno protumačio predsednik vlade, bilo je vređanje „jedne žene, pa tako i svih žena“. Eto povoda da se sada ispredaju priče o zaveri gej i feminističkog lobija (koje finansiraju, naravno, EU i SAD) protiv interesa „običnih“ građana Srbije.
Ova poslednja karakteristika verovatno je i najopasnija. Umesto da se građani solidarno udruže i zajednički nešto preduzmu kako bi pritisli vlast da radi u njihovom interesu a ne protiv njih, upravo ih ta vlast okreće jedne protiv drugih i kao medijator u tom lažnom sukobu stiče i održava moć. Zato bi pravi odgovor građna na smenu Gašića morao biti – ne damo Gašića, ako sa njim u paru ne ide i Vučić!