O pravima i položaju žena u Srbiji u poslednjih 170 godina

Autorka emisije: Iva Martinović

Borba protiv diskriminacije na radu počela je, bar kada je reč o osnovnim zakonskim rešenjima, davne 1963. godine u Americi, donošenjem prvog zakonskog teksta koji se ticao podjednakog plaćanja radnika za isti rad bez obzira na njihov pol. Srbiji je trebalo pola veka da donese slične zakone, a sudeći po praksi, trebaće joj još toliko da počne ozbiljnije da ih primenjuje. Strategijom za poboljšanje položaja žena i unapređenje ravnopravnosti polova za 2009- 2015. utvrđeno je šest oblasti u kojima je neophodno ostvariti napredak:
1. unapređenje ekonomskog položaja
2. poboljšanje zdravlja
3. veće uključivanje u procese odlučivanja, u izvršnu vlast i državnu upravu
4. ravnopravnost u obrazovanju
5. suzbijanje nasilja
6. iskorenjivanje sterotipa o polovima u medijima
Primena strategije je najblaže rečeno spora a diskriminaciji su najviše izložene žene sa invaliditetom, samohrane majke, stare žene i žene koje žive u ruralnim oblastima, što je u svom izveštaju o napretku Srbije u pridruživanju Evropskoj uniji konstatovala i Evropska komisija. Osim što su suočene sa stereotipima i predrasudama o svojoj ulozi u porodici i društvu, žene su izložene i nasilju u porodici koje često ne prijavljuju. Svest o rodnoj diskriminiaciji na poslu, takođe, nije razvijena pa se žene retko na to žale instituciji ili organizaciji u kojoj rade. Iako čine više od polovine stanovništva Srbije, žene nisu dovoljno zastupljene u vlasti i na rukovodećim položajima. Srbija nikada nije imala ženu za premijera ili predsednicu. Broj ministarki od 2001. godine, varirao je od 2-5, što je daleko manje od trećine. U Srbiji ima više diplomiranih studentkinja nego studenata, ali se po zastupljenosti u različitim profesijama vidi da je i dalje prisutna podela na muška i ženska zanimanja: 95,5% je vaspitačica, više od 70% nastavnica a na fakultetima tek 29% profesorki. Najmanje žena- predavača je na elektrotehničkim fakultetima oko 9% i na mašinskom oko 6%.
Da bi se bolje razumeo sadašnji ekonomski i socijalni položaj žena u Srbiji, neophodno je vratiti se u 1844. godinu, kada je donet građanski zakonik koji je, između ostalog, definisao i pravni položaj žena. Te odredbe nisu menjane ceo jedan vek, sve do kraja Drugog svetskog rata i razumljivo je da su zbog toga ostavile toliko dubok trag na položaj žena u srpskom društvu da se i danas mnogi oblici i obim diskriminacije mogu razumeti samo ako se znaju činjenice o stogodišnjem istorijatu najstrašnijih oblika diskriminacije kojima su bile izložene žene u Srbiji do 1945. O tome govori istoričarka Dubravka Stojanović.

Dubravka Stojanović: Prva stvar je da je taj pravni položaj žena kao u svakoj zemlji bio uređen tim građanskim zakonikom. Ali ono što je za Srbiju specifično, to je da je građanski zakonik, pogotovu tačke koje su se odnosile na položaj žena, bio na snazi nepromenjen ravno sto godina. Dakle, on je usvojen 1844, što je relativno rano za Evropu, ali su te tačke ostale nepromenjene do 1945. godine, tek kada ih je nova socijalistička vlast izmenila. Dakle, ravno sto godina i to najdinamičnijih sto godina u razvoju sveta i pogotovu što su ove razne odredbe građanskog zakonika više puta menjane za tih sto godina, ali te baš nikada nisu i još važnije da je te 1844. Srbija gotovo prepisala austrijski građanski zakonik što je tada bila praksa da se (kao i danas, uostalom) evropski zakoni gotovo samo prevedu pa se neke stvari malo izmene. E, baš u tačkama koje se odnose na žene najviše je izmenjen austrijski građanski zakonik. Dakle, to je najjači dokaz da je to mesto izuzetno važno i da je, zapravo, taj čuvar društva koje mi ne damo, uporno ne damo da se promeni.
Tu je najzanimljiviji, u tom građanskom zakoniku, položaj udatih žena i ono što je važno jeste da se udate žene nalaze u grupi maloletnih lica. I ja bih sad samo pročitala taj član da ne bismo to tumačili. Kaže: »Maloletnim se upodobljavaju i svi koji ne mogu ili kojima je zabranjeno sopstvenim imanjem rukovati.” I sad ide preciziranje ko sve spada u tu grupu: “Takvi su svi s uma lišeni, raspikuće sudom oglašene, propalice, prezaduženici kojih je imanje pod stecište potpalo, udate žene za života muževljeva’. Dakle, udate žene ovim jednim članom, pa čak i na poslednjem mestu u okviru ovog člana, spadaju u ovu ekipu koju zakon precizno definiše kao vrlo problematične ljude.
Sve druge stvari i drugi odnosi u porodici i svega ostalog, proističu iz ovog člana kojim je definisan položaj udatih žena. Dalje je to značilo da žene ne mogu biti svedoci na testamentu, ne mogu biti staratelji, da udate žene ne mogu da prime poklon bez odobrenja muža, kao ni da se školuju ni da rade bez muževljeve saglasnosti.
Dalja prava su takođe proizlazila iz ovog osnovnog položaja žene kao maloletnog stvorenja. Tako je recimo roditeljsko pravo proisticalo iz toga jer je samo otac bio nosilac roditeljske vlasti, što je značilo da u slučaju razvoda deca u potpunosti pripadaju ocu, ali je ipak naglašeno da su vanbračna deca isključiva briga majke. Nasledno pravo je krajnje zanimljivo i takođe proizlazi iz ovog maloletničkog položaja žena, jer kaže da žena može da nasledi muža samo ako ne postoji niko drugi sa muževljeve strane do dvanaestog naslednog reda. Naravno, u patrijarhalnim porodicama sasvim je nemoguće da ne postoji niko do dvanaestog naslednog reda. Drugim rečima, udate žene nisu imale skoro nikakve nade da naslede svoga muža. Zakon je predviđao da udovice ostaju na imanju muževa do kraja svog života, ali je praksa pokazivala da su one najčešće bile izbacivane i sa decom završavale kao beskućnici.
Kada se to pitanje postavi uporedno pravno, ta tačka ne postoji ni u jednom zakonodavstvu bivše Jugoslavije. U Crnoj Gori, u običajnom pravu koje je tada vladalo, braća ne izbacuju sestru sa imanja, da su po šerijatskom pravu žene bile oštećene, ali su, za početak, dobijale nazad svoj miraz, i dobijale imovinu koja je dva puta manja od one koju dobijaju muški naslednici ali su to dobijale jer bez toga one ostaju apsolutno bez egzistencije. U isto to vreme, u Sloveniji i Hrvatskoj je bilo izjednačeno pravo na nasleđivanje ženske dece ili žena od muževa.
Što se tiče radnog prava, u svih ovih sto godina postojala je jedna začkoljica u zakonodavstvu koje je uređivalo radno pravo, po kojoj mesto činovnika ili ministarski ukaz, kako se to zvanično zvalo, mogu da dobiju samo oni koji su služili vojsku. Drugim rečima, žene su automatski bile izbačene iz te kategorije, što je opet dalje značilo da žene nisu mogle ministrovim ukazom biti postavljene na mesta državnih činovnika, dakle mesto lekara, profesora, nastavnika u višim razredima, inženjera i arhitekte.
Tu imamo jedan paradoks (vrlo čest u našoj istoriji), to je ono što obično koriste naše kolege koje hoće da kažu da je kod nas uvek sve bilo u redu, jer se obično kaže »ali naše žene su se vrlo rano školovale na visokim školama«, što je apsolutno tačno. Velika škola je već 1871. godine dala mogućnost školovanju ženske dece, a posle 1882. i država je davala stipendije za školovanje ženske dece na evropskim univerzitetima, što je apsolutno za svaku pohvalu. Ali ono što je iza zavese jeste da kad te žene završe visoku školu, one ne mogu da rade adekvatno svom obrazovanju, jer zbog ovog nesluženja vojske, koje je savršena začkoljica koju niko ne vidi, one ne mogu da dobiju položaj koji im odgovara. Prema tome, one kad se vrate sa završenom medicinom mogu biti samo medicinske sestre. Kad se vrate kao završeni inženjeri one mogu biti crtači u biroima, ili kad se vrate sa nekih filozofskih fakulteta ili filoloških one mogu biti samo učiteljice nižih razreda i ne mogu dobiti to ukazno zanimanje.
Naravno da su se te školovane žene vrlo brzo pobunile i od skupštine tražile da se njihova prava izjednače sa pravima njihovih muških kolega koji su imali isto školovanje. I ono što je posebno zanimljivo, prvo su se oglasile telefonistkinje – to je bilo kao neko IT zanimanje danas. One su bile najmodernije i već 1905. napisale su prvo pismo skupštini. Mnogi poslanici, na čelu sa Jovanom Skerlićem, podržali su njihov zahtev da imaju istu platu i sve druge privilegije koje su imale muške kolege. Međutim, njihovi zahtevi nisu usvojeni, ali ono što je za nas važno to je da su ipak te žene tim pismima pokrenule velike skupštinske i javne rasprave na tu temu. I zahvaljujući tim raspravama možemo dalje da analiziramo koji su to sve razlozi zbog kojih telefonistkinje sirote nisu mogle da dobiju jednaku platu i jednaka prava.
Kada su se telefonistkinje javile skupštini, a kasnije i lekarke i druge, sa tim zahtevom, onda je prvo što je u skupštini masovno i aklamacijom prihvaćeno, to je da je to, kako su rekli, čaršijsko izmotavanje. I tu smo odmah mogli da vidimo taj odnos prema gradu, jer naravno, telefonistkinje su gradska stvar i deo nekog urbanog zanimanja. One su odmah ocrnjene u skupštini, jer je to, kaže se, čaršijsko izmotavanje. Naročito veselje u skupštini izazvao je jedan poslanik koji je rekao ovako »čije su to gospođice, to su gospodske ćerke, ko će to da plati, sve će to da plati ona sirotinja koja kopa za dinar, neće to gospoda da plate«. I sad odmah iz tog govora vidimo jednu od ključnih konstanti naše politike, to je populizam, to je to udvaranje sirotinji koja, kako on kaže, kopa za dinar, neće sad valjda oni da plaćaju neke gradske telefonistkinje. Dakle, odmah se markira jasno ta ključna populistička i egalitarna politička filozofija.
Onda dalje, ono što možemo tu da vidimo, to je taj osnovni sistem vrednosti koji se, takođe, za ta dva veka nije promenio i u kome se vrlo jasno ističe šta je neki prioritet života. Pročitaću još jedan citat iz srpske skupštine, gde poslanik kaže da ne može da se to odobri, jer »srpske majke nisu nosile midere i šešire kao ove telefonistkinje koje nam se sada obraćaju, nego su nosile komoru i same učestvovale u ratovima za oslobađanje«. Dakle, jasno je pre svega da žene treba da nose tu komoru, to je njihova idealna pozicija, da učestvuju u ratu za oslobađanje, još je idealnije ako tu i poginu, onda imaju šansu da postanu i heroji, a ne da nose midere i šešire, što je jedno direktno ismevanje svakog napretka, jer mider i šešir nije stvar mode, nego stvar nekog uređenijeg života, gde između ostalog vodite računa i o sebi. To je znak napretka i modernizacije. Dakle, vi ne date tu modernizaciju, jer je idealno da vi kao vo vučete stvari i učestvujete u ratu.
Ali budući da su te zahteve poslale obrazovanije žene, koje su tražile da budu izjednačene, to je odmah izazvalo salve smeha u skupštini i silne uvrede na račun svakog ko je obrazovan. To je posebno inspirisalo poslanike koji kad čitate stenografske beleške, prosto imate utisak da su se utrkivali u tome ko će gore reći nešto o obrazovanim ljudima. Tako je recimo jedan poslanik rekao da ti obrazovani, a pogotovo žene nama nikako ne trebaju, jer, kaže, citiram: »fakultetska sprema donela je mnogu zbrku u našem zakonodavstvu«. Drugi kome se to učinilo da je slabo, nadovezao se pa je rekao »ma da, dok nije bilo pismenih, Isus je po ovoj zemlji hodao«. Međutim, pored svega ovoga, ipak su se sve te rasprave na kraju svodile na ono što se uvek pokaže kao presudna i ključna tema, a to su nacionalni argumenti koji pokazuju suštinu politike.
Sad ću da pročitam dva citata koji ne ostavljaju nikakve dileme. Jedan poslanik je rekao: »Ostavite srpsku ženu neka na miru u svome domu kosovskim i senjskim pesmama uspavljuje buduće osvetnike Kosova«. Dakle, mislim da se u toj rečenici nalazi apsolutno sve, nalazi se to da ne smemo da pomerimo ništa u našoj porodici dok se ne reši problem Kosova. Pošto se on ne može rešiti onako kako su oni zamislili, onda ćemo zauvek ostati u toj istoj porodici gde će, kako kaže, žene uspavljivati buduće vojnike.
Ili drugi citat gde kaže poslanik: »Ne bi bilo pametno, a najmanje za nas Srbe davati ženskinjama pravo na ukaz, odnosno da mogu da postanu činovnici. Ne rušite porodicu našu koja je Srbima potrebnija više no drugim narodima, jer još Srbin nije ujedinjen«. Dakle, on jasno kaže da kod nas to ima potpuno drugo značenje, ne možemo mi sada kao neki drugi narodi koji mogu mirno i drugim temama da se bave. Kod nas je to posebno, mi, dakle, moramo ono što je pitanje svih pitanja, uključujući i odnose u porodici, uključujući, dakle, i plate telefonistkinja. Dakle, ne možemo dati višu platu telefonistkinjama, jer Srbin nije ujedinjen, kako bi on rekao. Kad bude ujedinjen lako ćemo mi s telefonistkinjama, ali, eto, on ni vek kasnije nije ujedinjen, prema tome telefonistkinje da pričekaju.

Prema poslednjem godišnjem izveštaju povernice za ravnopravnost građana, Nevene Petrušić, diskriminacija u Srbiji je i dalje veoma raširena pojava. U izveštaju koji je dostavljen skupštnini navodi se da je evidentno da društvenu stvarnost u Srbiji obeležavaju duboko ukorenjeni i rašireni rodni, etnički i drugi stereotipi i predrasude i visok nivo socijalne distance prema pojedninim manjinama. Tokom 2014, povereniku je podneto 666 pritužbi, od kojih se više od trećine odnosi na diskriminaciju u postupku zapošljavanja ili na poslu. Raspoloživi podaci potvrđuju da su žene u znatno nepovoljnijem položaju u odnosu na muškarce, posebno na tržištu rada, u učešću u odlučivanju, u ekonomskoj sferi i obrazovanju. Diskriminacija žena prisutna je i u biznis sektoru: žene zauzimaju tek četvrtinu najviših pozicija odlučivanja u kompanijama a čine manje od trećine preduzetnika. Slušate zamenicu poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Kosanu Beker.

Kosana Beker: Vrlo često, građani i građanke ne prave razliku između diskriminacije i mobinga. A ponekad i mobing, to što vam se na poslu dešava, zlostavljanje na radu, može da bude diskriminacija, ukoliko je uzrok tome to što ste vi, recimo, žena. Žene se obraćaju iz različitih razloga. Veoma često zbog toga što poslodavci prilikom zapošljavanja traže podatke o nekim vašim ličnim svojstvima, pitaju vas za bračni status, pitaju vas da li imate ili nemate decu, da li planirate decu. Imali smo situaciju, ukoliko se žena nalazi u nacionalnoj službi za zapošljavanje i završila je fakultet, npr. elektrotehnički, mašinski, neki gde ima manje žena nego muškaraca u opštem broju diplomiranih studenata i studentkinja, dešavalo se da ih uopšte ne šalju na razgovore za posao. Kada se raspiše oglas i traži se mašinski inženjer, iako su na birou, one ne dobiju poziv da se jave. To ste sigurno videli u oglasima, određeni poslodavci misle da mogu da biraju pol svog radnika ili radnice. Onda imate situaciju u kojoj vam traže da dostavite fotografiju. Imate prisutnu diskriminaciju na osnovu starosnog doba na tržištu rada. Kad to sve uklopite, vi onda vidite da ako ste žena preko 45 godina nezaposlena u Srbiji da je vaš status izuzetno loš i da su vam šanse da ćete naći posao veoma male, osim ako se negde ne otkrije neki problem i neka afirmativna mera u primeni. Isto se odnosi i na mlađe žene zbog funkcije rađanja dok su u reproduktivnom periodu.
Zanimljivo je da već godinama unazad imamo najviše pritužbi u oblasti radnog odnosa i zapošljavanja. U 2014, preko 36% svih pritužbi koje smo dobili se odnosilo, na ovaj ili na onaj način, na sferu rada i zapošljavanja.

U kakvom su položaju zaposlene trudnice?

Kosana Beker: Ja bih rekla sada u boljem nego što su bile, imajuću u vidu kakve smo imali izmene Zakona o radu. Mi smo ranije imali situacija gde su žene dobijale otkaz zato što su trudne. Imali smo situacije koje su bile u skladu sa tada važećim Zakonom o radu gde ste vi, npr. zaposleni na određeno vreme i zatrudnite i vas niko ne dira dok vam ugovor ne istekne i kad vam ugovor istekne više vam ne produže ugovor. To je potpuno bilo u skladu sa zakonom. Kako se zakon izmenio, situacija je malo bolja, odnosno to je sada zakonom zabranjeno, poslodavac sada mora da vas ostavi na poslu.
Međutim, ono što smo videli u pritužbama je problem koji se javlja kada se žene vrate sa trudničkog odnosno sa odsustva sa rada radi nege deteta. Često se desi da žena bude degradirana, da se ne vrati na posao koji je radila pre nego što je otišla na porodiljsko. Mi smo jednu stratešku parnicu vodili protiv jedne banke upravo zbog toga. Vi se vratite posle godinu dana, bili ste pre toga šefica nekog odela i na poslu vas sačeka, prvi radni dan, aneks i onda ste dve stepenice spušteni u hijerarhiji bez ikakvog razloga. Vaši rezultati rada nisu mogli da budu ocenjeni zato što niste radili, prethodni su bili zadovoljavajući zato što ste bili na rukovodećem mestu. To se često dešava ženama koje su na rukovodećim položajima, to je zanimljivo. Onda je to jedan signal koji poslodavac šalje i koji se brzo pročuje u kolektivu i vi budete kažnjeni zbog trudnoće. Mislim da je to oblast gde treba da delujemo.
Mislim da je dobar deo problema u tome kakva je društvena uloga žene u Srbiji. U 21. veku se od žena očekuje da rade. Problem je da su sve druge obaveze iz sfere kućnih, porodičnih i drugih obaveza i dalje ostale na ženama. Društvo očekuje da će majka koristiti ovo odsustvo. Zakon dozvoljava da to budu i očevi, ali takvih primera je toliko malo da je to zanemarljivo. Sa druge strane nemamo nikakav podsticaj. Neke zemlje u Evropi su napravile podsticaj da bi podigle nivo svesti svojih građanki i građana da pitanje podizanja dece nije isključivo pitanje majki. Sa druge strane, imate sve one druge kućne aktivnosti koje su i dalje prepuštene ženama…. briga o drugim ukućanima… To je jedan segment.
Drugi segment je kad vam traže fotografije da dostavite, kada se traže mlađe devojke za rad tamo i tamo. To je vrlo često seksistički odnos društva prema ženama koji se odslikava i u radnoj sferi. I to utiče na položaj žene kada radi. Sa druge strane, imate obrazovanije žene koje nemaju jednake šanse sa muškim kolegama. To su sve neke sfere gde treba da se deluje. I nekada i mali pomaci dugoročno gledano doprinesu poboljšanju položaja. Npr. ako otvorite više vrtića za decu, podstičete da očevi počnu da koriste bolovanje za skrb i negu deteta. Kad imate dobre lokalne servise, malo rasteretite žene pa ih više neće ni poslodavci tako percipirati kako je to danas slučaj.

Uz starije žene, diskriminaciji na poslu najčešće su izložene trudnice i žene sa malom decom. Pored upitnika za zaposlenje koji često sadrže pitanja poput onih »da li planirate decu?«, ukoliko se žene na takav korak odluče a zaposlene su, radno mesto ih neće sačekati kada se vrate sa porodiljskog. U velikim kompanijama ovo je praksa. Govori Milica Žilić Miloševski koja je radila u kompaniji IDEA.

Milica Žilić Miloševski: U kompaniji IDEA sam se zaposlila 2003. godine na poziciji referenta u knjigovodstvu. Posle određenog vremena, napredovala sam kao samostalni referent knjigovodstva. 2010, pošto sam studirala grafički dizajn i radila, prebačena sam u sektor marketinga, ali se nisam bavila grafičkim dizajnom, već je posao obuhvatao budžetiranje i uglavnom bi-ti-el marketing, zakazivanje promocija i otvaranje objekata i učestovanje u organizaciji ivenata itd. Zapravo problem diskriminacije je krenuo mnogo ranije kada sam se obratila neposrednom rukovodiocu i kada sam mu rekla da posao koji ja obavljam ne zna niko drugi i niko ne može da me menja. Postoji problem, svako moje opravdano odsustvo sa posla što se tiče bolovanja i odmora, ja sam koristila radeći posao od kuće. Iz najbolje namere sam joj rekla da bi bilo u redu da osposobi još nekoga za taj posao jer planiram trudnoću i biće problema kad budem otišla. Na kraju je i ispao veliki problem.
Negde u julu 2014. godine kada je trebalo da mi istekne porodiljsko, obratila sam se direktorki i putem maila i putem SMSa i zvala sam telefonom da se raspitam na koje se radno mesto vraćam. Nikada nisam dobila odgovor. Tek tri meseca nakon toga, pozvala me je i pitala da li mogu da počnem da radim na istom radnom mestu, što sam ja prihvatila. Nakon dve nedelje rada, dobila sam ponudu i rešenje o plaćenom odsustvu. Ponuda je obuhvatala sporazumni raskid ugovora o radu, niže radno mesto, da budem tehnološki višak ili neodređena pozicija u smislu da nisam dobila nikakvu informaciju u ugovoru o zaradi i vrstama poslova koje bih obavljala. Iz tog razloga sam se odlučila za opciju tehnološki višak. Prilikom spajanja sa Merkatorom, došlo je do reorganizacije i sistematizacije radnih mesta. Tada je ugašeno mesto referenta u službi marketinških aktivnosti. Svakako u marketingu u Merkatoru S postoji služba bi-ti-em marketinga koja je potpuno ista, opis poslova je potpuno isti, samo je promenjen naziv. S obzirom da je direktorka izjavila da žene sa malom decom nisu podobne za rad jer su njoj potrebni ljudi koji će raditi od 8-20h, automatski ja nisam podobna za to jer imam malo dete.

Kome je to rekla?

Milica Žilić Miloševski: Meni, zapravo svim ženama iz marketinga. Jedna je premeštena u drugu firmu, druga na drugu poziciju i koleginica i ja smo tehnološki viškovi. Sve četiri smo majke male dece.

Javno vam je to rekla?

Milica Žilić Miloševski: Da. Zapravo, pojedinačno nas je pozivala na sastanak gde nam je to izgovorila. Kad je krenulo ignorisanje mojih poziva da mi kaže gde se vraćam, ja sam se obratila psihijatru jer sam imala panične napade. Bila sam tada pod terapijom i ne znam kako bi se to završilo da nisam bila pod terapijom.
Nakon što mi je uplaćena otpremnina i dostavljeno rešenje o otkazu, saznala sam da je opcija četiri, neodređena pozicija u okviru IDEA real estate podrazumevala prelazak pod istim uslovima i što se tiče zarade i što se tiče ugovora. Ugovor bi bio na neodređeno vreme. Saznala sam da je direktorka slagala. Faktički je ona mene navela da izaberem opciju tehnološki višak jer svakako mi nije odgovaralo da bude sporazumni raskid ugovora o radu, nije mi odgovaralo da pređem u maloprodaju, posle 12 godina rada da se vratim na još niže radno mesto s obzirom da sam iz finansija sa više pozicije prešla na nižu. Zatim sam podnela pritužbu povereniku za ravnopravnost i on je konstatovao, koju god opciju da sam izabrala od navedene četiri, bila bih diskriminisana. Oni su nakon moje pritužbe tražili od IDEAe da obrazloži sve to što sam ja navela. Po mišljenju poverenika, sva što su dostavili ih ne opravdava. U ovom slučaju, da, bila je diskriminacija.

A šta je IDEA odgovorila?

Milica Žilić Miloševski: Čak mi nije ni jasno šta su hteli time da kažu: da je periodu od 2012- 2014, nekih 400 i nešto žena bilo na porodiljskom odsustvu a da je 68, što je u nekom procentu od 90%, sporazumno raskinulo ugovor. Ne znam šta su hteli time da kažu. Uopšte mi to nije jasno. Takođe, u obrazloženju su naveli da je svim zaposlenima kojima je prestao radni odnos kao tehnološkim višakovima ponuđena opcija u okviru IDEA real estate, što apsolutno nije tačno. Samo je određenim ljudima to ponuđeno, a ostalima je ponuđeno: sporazumni raskid, niže radno mesto ili tehnološki višak.
Trenutno sam angažovala advokata. Zapravo sastavljamo tužbu za nadoknadu nematerjalne štete i to je jedino što mogu da pokušam da dobijem.
Što se tiče mog daljeg zaposlenja, jako su male šanse pošto su svi poslodavci umreženi. Na par razgovora su mi tražili preporuku od prethodnog poslodavca koji ne želi da mi je da. Ja nikada neću saznati da li je zbog toga, ali mogu samo da pretpostavljam da zbog toga ne žele da me zaposle.
Znate kako, navikli smo na dve plate, sad je odjedanput jedna plata. Snalazimo se. Imam tu otpremninu koja je već pri kraju. Ne znam šta kada se potroši poslednji deo toga, ne znam šta ćemo dalje. Zaista ne znam.

Slušali ste Milicu Žilić Miloševski, Kosanu Beker i Dubravku Stojanović

Projekat »Osnaživanje žena na tržištu rada: medijska kampanja za bolje informisanje, obrazovanje i aktivniju ulogu žena« pomoglo je Ministarstvo spoljnih poslova Republike Slovenije, Međunarodna razvojna saradnja

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on TumblrShare on RedditShare on StumbleUponEmail this to someone