Ilustracija: Anna Ehrlemark
Starija komšinica, zaposlena u fabrici, odbrojava godine do penzije. Kaže da je umorna, ali šta da se radi, treba preživeti. Kako se osećaju moje prijateljice koje su već dvadeset godina zaposlene po ugovoru u kulturi, ni ne znam. Retko se viđamo jer imaju previše posla i premalo vremena, a honorari kao i obično kasne. Poznanice, koje su postigle ugled kao umetnice i univerzitetske profesorke, ponekad se prituže da su razočarane nad sistemom u kome, uprkos svom talentu i trudu, nemaju iste mogućnosti kao muškarci. Na pitanje kako je sa njihovom zdravljem i socijalnom sigurnošću, odmahnu rukom. Javno se radije ne žale. Mislim da zato što već znaju kakav će biti odgovor.
Samozvane gurujke će im reći da bi svet danas bio mnogo lepši, »da je emancipacija položaj koji usrećuje žene«. Poslovne žene, koje su barem ekonomski emancipovane, dodaće da ni njima nije lako jer »paket “moderna žena” pod maskom snage, samostalnosti i nezavisnosti nosi sa sobom prazninu, bol, duge unutrašnje borbe, bol u srcu i u duši«. Mojim poznanicama će savetovati da dozvole sebi da u njima »polako ponovo proklija ženstvenost« i da sviraju »po notama ljubavi i sreće«; sve ostalo će doći samo po sebi. Ugledni političar će im savetovati da se radije bave venčanjem, a premijerova partnerka kako treba dati prioritet partnerovoj karijeri; za početak neka bude »pošteđen kućnih poslova«.
Utisak je da bogate dame nisu srećne. Kad ni one nisu srećne, kako tek mi ostale da dostignemo sreću? Stvarno, kako to da sreće nema nigde? Ko nas je prevario?
Psihoanaliza tvrdi da ljudi ionako nisu stvoreni za sreću; da previše uživaju u patnji. Ovoj depresivnoj tvrdnji dodaje da živimo u vremenu kada niko ne veruje u stare autoritete koji bi nam određivali kako da živimo, »zato izmišljamo nova pravila koja bi regulisala ovu strahotu novostečene slobode« (Renata Salecl). Nova pravila mogu biti veoma stroga; tako stroga da podsećaju na stara pravila koja su ženama u ime Boga ili Nauke propisivala ćutanje i rad. Čutanje danas više nije popularno, u ime Kapitala je potrebno, pre svega, raditi. A ako znamo da unovčimo govor, još bolje. Ako se uz to još ženstveno smeškamo, možda nam se i osmehne sreća.
Problem sa novim- starim pravilima jeste da ih se teško pridržavati, jer im se sve više žena otvoreno podsmeva. Ove bezobraznice sugerišu da povratak starom redu više uopšte nije moguć! Upravo zbog njih je u Sloveniji u poslednjih dvadeset godina, uprkos svim zavadama, došlo do konsenzusa. Kapital, Nauka i Bog našli su zajedničkog neprijatelja. Za sve naše probleme krive su, naravno, »agresivne žene« koje »ubijaju pravu romantiku«. Krive smo mi feministkinje jer kao posledica ekonomske nezavisnosti žena u romantičnim vezama »ne postoje više područja u kojima su žene potčinjene i u kojima dominiraju muškarci«. Pored toga, mi, feministkinje, u prošlosti smo pokušale da »uništimo brak«. To nam nije uspelo, ali na sreću naš rad nastavlja danas »homoseksualni lobi«.
Još najrazumnije objašnjenje zašto su heteroseksualne žene svih uzrasta i klasa toliko umorne, isfrustrirane i nesrećne, pruža biologija. Objektivna nauka ne diskriminiše. Studije su pokazale da feministkinje, kao i manje agresivne žene, »za partnere češće biraju muškarce koji ili poseduju više materijalnih dobara ili su ambiciozniji i imaju barem potencijal da će pribaviti takva dobra i podeliti ih sa svojim partnerkama i decom«. Pa kako onda da dostignemo sreću kada nas geni, umesto na ljubav, nagone na oportunizam? Možda na ovom području više mogućnosti imaju neudate heteroseksualke i lezbejski parovi koji požele sreću majčinstva? Nauka kaže nikako. Kaže da je ova želja apsurdna: »Mnogi ljudi imaju svakojake želje, ali mi lekari ne moramo uvek da im ugodimo«. Pošto nada umire poslednja, polažem je u ruke ginekologa koji će možda uspeti da prepoznaju apsurd u maratonu molitvi za »spas nerođenih ljudskih života«, koji se ovih dana održava u Ljubljani.
Biće teško, jer je čak i rektor univerziteta u Ljubljani mišljenja da je problem u tome »što žene nemaju ambicija«. Žene smo, dakle, same krive za svoju nesreću. I zato što smo nesrećne, uprkos činjenici da smo postigle sve što smo mogle da poželimo, nerazumno je (ili barem nerazumljivo) da mi, feministkinje, i dalje insistiramo na tome da nam se čini nepravda, dok pri tome nemilosrdno napadamo i muškarce i žene koje misle drugačije. Štaviše, vređamo ih da su antifeministi, seksisti, šovinisti i homofobi, a kada nam vrate milo za drago, mi se uzrujavamo. Kao da mi, feministkinje, još uvek nismo shvatile da živimo u tolerantnim vremenima kada moraš da poštuješ sve, čak i ako se ne slažeš sa njegovim ili njenim mišljenjem. Nismo shvatile da nas u stvari niko ne osuđuje: poput svih ljudi i mi takođe zaslužujemo poštovanje, samo ako nismo previše agresivne. Ustvari, najviše nas cene kada nas nema nigde.
U Sloveniji, i vernici i nevernici imaju tu sreću da ih svakog dana usrećuju čak tri državne religije: katolička vera nas usrećuje božjim zakonima, vera u biologiju zakonima prirode, a vera u kapitalizam tržišnim zakonima. Među našim verskim vođama povremeno dolazi do sukoba, ali u vreme univerzalnog relativizma, nije im teško da se slože da je život kakav poznajemo dobar za sve. Na to da trojna vera od svog ustoličenja, stanovnice i stanovnike ove države gura u pravcu nesreće je upozoravalo (i još uvek upozorava) više generacija feministkinja i lezbejskih aktivistkinja. Poslednjih godina su se im pridružili i feministi i gej aktivisti.
Već više generacija skreće pažnju na laži kojima nas kljukaju katolicizam i seksistička nauka. Na osnovu bogatog iskustva, feministkinje su prepoznale i laž koja je svoj antifeminizam uvila u ženama prijateljski nastrojen jezik. Ova laž je najopasnija jer se paradoksalno poziva na uspeh istorijske borbe za emancipaciju. Ova laž, kao i svi ostali antifeminizmi, tvrdi da je feminizam nepotreban, jer smo mi žene dostigle sve što smo želele. Razlika je u tome što je zagovaraju žene koje su, upravo na račun prošlih bojeva, mogle da se dokopaju klasne moći koju poseduju privilegovani muškarci. Dobro obrazovane i klasno privilegovane Slovenke zbog toga danas mogu ohrabriti siromašne žene i radnice da u ekonomskom dobitku bogatih žena vide pozitivne promene za sve žene.
Kada nas na Međunarodni dan žena karijeristkinje ponovo budu ubeđivale da svaka žena koja to dovoljno želi može uspeti, da je sreća odmah iza ugla, samo ako nismo previše pohlepne, ne smemo zaboraviti da sloboda privilegovanih žena još uvek zahteva potčinjavanje svih ostalih žena. Ne smemo zaboraviti da je sve više ljudi, kako žena tako i siromašnih muškaraca i radnika, nesrećnih i iznurenih zbog ekonomskog nasilja, a ne zbog feminizma. I pored tako intenzivne potrage za ličnom srećom, ne smemo zaboraviti da je Međunarodni dan žena radnički praznik; da će nas borba za radnička prava možda osloboditi čak i od potrage za srećom. U svakom slučaju, oslobodiće nas više nego ženstveno sviranje po notama ljubavi.
Svi navodi, osim citata Renate Salecl ,bili su krajem februara nominovani za seksističku izjavu godine na internetnom portalu Spol.si i objavljeni uz dodata imena. Pobednici su 8. marta 2015. na 16. međunarodnom feminističkom i queer festivalu Rdeče zore »nagrađeni« vilinim sitom.
Torek ob petih, 03.03.2015.
Radne zene, 19.03.2015.
Prevod: Tamara Raftović Loštrek