Danas žena u Srbiji, koja ima bilo kakav posao, ustaje i leže sa strahom da taj posao ne izgubi. Svaki dan je stresan, i na poslu i kod kuće. Kako preživeti do sledeće plate? Da li će uopšte i biti plate ovog meseca? Da li će me danas neko maltretirati, hoće li me pustiti da radim? Da li ću imati para da dam detetu za užinu?
To je svakodnevnica obične radne žene bez obzira da li radi u državnoj ili privatnoj firmi, pekari, apoteci ili kao sezonska radnica u voćnjaku. A o toj svakodnevici govore žene koje dolaze u naše udruženje za podršku ženama izloženim diskriminaciji i zlostavljanju na radnom mestu.
Kada dođu, ne žele da kažu puno ime, ne žele da snimimo njihove priče, ne dozvoljavaju fotografisanje. Vole da budu u privatnom, sigurnom prostoru. Tek tada počinju da govore kako ih poslodavci ponižavaju, maltretiraju, zlostavljaju. I priznaju da nemaju snage da se tome suprotstave. Njihove priče traju i po 3-4 sata, prija im što postoji neko ko će da ih sasluša i podrži.
Žene u našem udruženju pričaju o radnim pravima žena, delimo flajere, pozivamo u grupe za podršku na seminare…Ponekad, žene koje su bile, kažu da im je lakše, postale su snažnije, počele da se suprostavljaju poslodavcima.
Njihove potresne priče smo zabeležili, prenosimo neke od njih:
Umesto plate – otkaz
Trinaest žena je došlo u naše udruženje, zamolilo nas da im organizujemo konferenciju za štampu da bi iznele u javnost kako su umesto novogodišnje čestitke i dve plate koje im gazda duguje – dobile otkaz. I to poštom. Stvari su im izbačene u dvorište. Vlasnik, tj.poslodavac ih je zaključavao dok su radile. U letnjim mesecima nije dozvoljavao uključivanje rashladnih uređaja, a zimi -grejanja. Kada su podnele prijavu protiv njega, on je likvidirao firmu, a potom otvorio istu firmu sa drugim nazivom i novim radnicama.
Platu radnica troši gazda
Poslodavac kartonaže je svoje radnice legalno prijavio i isplaćuje im minimalnu zaradu preko računa, a kada prime platu, sutradan mu radnice vraćaju po 5000 din. Nazad gazdi. One pristaju na to bez ikakve diskusije, važno im je da imaju posao.
U pekarama, radnice rade i po pet godina neprijavljene i bez socijalnog osiguranja, same plaćaju preglede i lekove i onda im poslodavac da otkaz jer su došle mlađe radnice.
Zdrave na posao, bolesne s posla
U jednoj od greenfield firmi gde rade većinom žene, na delu je nemilosrdna eksploatacija: rade bez ventilacije, a kada se prospe kiselina moraju da nastave da rade bez obzira na isparenja. Ukoliko nema posla, osam sati stoje na svojim radnim mestima…Svaki dan dolazi hitna pomoć jer radnice padaju u nesvest od umora. Kada je jedna žena to prijavila, dobila je otkaz, a inspekcija se nije pojavila, kao da nisu ni dobili obaveštenje. Ako su duže vreme na bolovanju (česte su povrede ruku), to ne sme biti duže od 26 radnih dana u toku šest meseci, inače se stavljaju u grupu neraspoređenih, a ta grupa prva dobija otkaz. Dođu zdrave da rade, a na poslu postanu invalidi i odmah dobiju otkaz. Nedavno je ta firma otpustila 41 invalida i nakon toga zaposlila novu grupu radnica uz obrazloženje da “nisu postizale potreban učinak na radnom mestu”.
Rupe u zakonu+ korupcija u institucijama = diskriminacija
Poslodavac jednog restorana svaka tri meseca zatvara restoran i otvara novi na istom mestu, pod drugim imenom. Devojka koja radi u tom restoranu zbog toga nije tri godine imala godišnji odmor i ima samo jedan slobodan dan u mesecu. Radi kao kuvarica, a po potrebi je i konobarica, a dok kuva, ako ima vremena, mora da opere i toalet. Kada je podnela prijavu sanitarnoj inspekciji, inspektori su to dojavili poslodavcu. Radnica je kažnjena i dobila je manju platu za 20%. Inače, tu se radi, čak i kada su na bolovanju, i sa gipsom na nozi. Žene tu rade i trpe sve, jer je, kako one kažu, plata dobra.
Od zlostavljanja do neuropsihijatrije
Jedna od žena kaže kako je svoju priču rekla samo svojoj majci, i to nakon što je došla u naše udruženje i slušala priče drugih žena. Onda je tu priču ispričala i nama. Kao krojačica, zaposlila se u tekstilnoj firmi. Tu je radila kao šivačica i u početku je sve delovalo dobro. Vremenom, gazda je počeo sve više vremena da provodi pored njene mašine, a ubrzo je počeo i da je dodiruje. Kada se prvi put pobunila, dao joj je otkaz i na njenu pretnju da će ga prijaviti, sačekao je kad je izlazila iz firme i počeo da je udara, vuče za kosu i preti da će je ubiti. Od tog stresa, počela je da gubi kosu i nije mogla da spava, pa je završila na lečenju, na neuropshijatriji.
Žena sa višom školom, dugo bez posla, dobila je preko veze posao čistačice na neodređeno vreme u Opštini. Sada mora da trpi poniženja od kolega, da im kuva kafu, donosi doručak u tačno određeno vreme i skuplja papire koje oni bacaju po podu, jer ih mrzi da ubace u korpu.
Umorna
Iz dana u dan, ovakvi primeri se nižu u sve većem broju, mi slušamo i beležimo, u nadi da će se nešto promeniti. Na poslu žena trpi razna maltretiranja i ćuti a kad dođe kući, opet radi, kuva, pegla, čisti, nema vremena za sebe. Da izađe i prošeta ili pročita knjigu, to ne stiže. Čim sedne odmah bi zaspala od umora, i fizičkog i psihičkog. Umorna je od pitanja šta će biti sutra. Umorna od neizvesnosti. Mnoge žene su obolele, mnoge u dubokoj depresiji .
Strah, poniženje, ćutanje, rad do iznemoglosti- to je život žene danas u Srbiji.
Piše: Vesna Đorđević, ženska sekcija UG Ravnopravnost