FOTO: Marija Korać
Analizirajući moguće efekte netom donešenih republičkih zakona: Zakona o izmeni i dopuni Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasniku RS“, br. 99/2014) i Zakona o dopunama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasniku RS“, br. 99/2014) postaje jasno da se u pogledu obračuna minulog rada starije radnice/i stavljaju u nepovoljan položaj u odnosu na mlađe koleginice/kolege, što se može smatrati diskriminacijom. U isto vreme poslodavac koristi, a ne plaća, višedecenijsko iskustvo starijih radnica/ka, a to se zove i otimanje.
Evo jednog konkretnog primera: Zakonom o izmeni i dopuni Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasniku RS“, br. 99/2014) i Zakonom o dopunama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasniku RS“, br. 99/2014), oba u primeni od 19. septembra 2014, jednoj radnici u jednoj javnoj službi lokalne zajednice, koja ima ukupno 33 godine radnog staža priznaje se samo 5 godina radnog staža po osnovu minulog rada i to kod poslednjeg poslodavca. Do sada joj je na osnovu minulog rada obračunavan iznos od 13,2% na zaradu, a prema primeni napred navedenih zakona – 2%. To znači da će se uz smanjenje zarade od 10%, koje se predviđa u okviru opštih mera štednje koje treba svi da podnesu, toj radnici dodatno zarada smanjiti još 11,2% po osnovu minulog rada, pa ukupno smanjenje njene zarade kumulativno iznosi 21,2% u odnosu na zaradu koju je imala pre donošenja navedenih zakona.
Ostaje da se vidi kako će se obračunavati smanjenje svih zarada za 10%, tj. da li će se smanjenje vršti slično kao solidarni porez tj, samo na iznos zarade preko 25.000,00, što bi u konačnom kumulativnom zbiru dalo nešto manji procenat smanjenja zarade koju je ona imala pre donošenja ovih zakona. Ali, u krajnjem zbiru to će sasvim sigurno značiti ne samo dugoročno smanjenje zarade, već i smanjenje osnovice za penziju, pa i same penzije što će položaj ove starije radnice, činiti mnogo težim nego položaj mlađih radnika/ca koji imaju vremena da u novim uslovima privređivanja poprave svoj ekonomski položaj i sačekaju penziju (ukoliko je uopšte bude) u koliko-toliko unapred poznatim uslovima.
Stariji radnici/ce su napred opisanim združenim merama štednje stavljeni u bezizlazan položaj jer je u ljudskom veku normalno da na kraju svoje radne karijere stariji radnici/ce nemaju snage i energije da bi započeli nove biznise ili krenuli u dokazivanja sa istih startnih pozicija kao mlade kolege/koleginice. Ono što stariji radnici/ce imaju kao prednost, a to su znanje stečeno kroz radno i životno iskustvo, sada im je oduzeto. Time su stavljeni u nepovoljan položaj u odnosu na mlađe radnice/ke, jer svim ovim odbicima, stariji radnici/ce podnose veći teret štednje (prema odbicima zarade i smanjenjem osnovice za penziju) što sve zajedno čini dvostruku diskriminaciju.
Pri tom poslodavac i dalje koristi znanje i iskustvo starijih radnika/ca jer donošenjem napred navedenih zakona niko starijim radnicama/ima nije rekao da od sada ne moraju da prenose svoje znanje studentima na praksi, ili mlađim kolegama/koleginicama mnoge iskustvene stvari karakteristične za svaku profesiju. Ako bi neko od starijih radnica/ka i pomislio da se sada može ponašati kao pripravnik, jer ih tako i plaćaju, tu je novi Zakon o radu po kome poslodavac može da vas otpusti, a otkaze saopšti usmeno, bez otkaznog roka i bez adekvatnog obrazloženja, tako otpušteni praktično nećete imati druga prava, osim da pokrenete radni spor i čekate nekoliko godina dok se isti ne okonča. Ova situacija će sprečiti mnoge starije radnike/ce da uopšte reaguju, da ne budu zamenjenim mlađim (često i lepšim) u nadi da će uspeti da dočekaju kakvu-takvu penziju. To znači da je zakonodavac starijim radnicama/ima oduzeo naknadu za minuli rad, a poslodavci imaju sve poluge da nesmetano koriste prednosti iskustva i znanja nastalog minulim radom.
U konkretnom slučaju radnica koja ima 33 godine radnog staža svoj radni vek započela je u socijalističkoj Jugoslaviji (jer je tada rođena) gde je penzija i uopšte ekonomska sigurnost bila fer praksa. Promene koje je uveo liberalni kapitalizam: pljačka državne imovine (nazvana privatizacijom) koja je dovela do siromašenja najšireg sloja stanovništva i opšte nepravde dočekala je kao starija radnica, jer nije mogla da bira kada će se roditi. Sada je sve što je važilo ranije, tj. uslovi pod kojima je sticana i zarada i penzija izbrisano. To znači da je izbrisan dobar njenog života jer joj se zalomilo da joj je datum rođenja pao u nepovoljni trenutak. Problem godine rođenja je tako postao lični problem ove radnice jer novi uslovi koji su uvedeni pred kraj njenog radnog veka (i radnog veka mnogih) kažu da se sada počinje iz početka, a to važi i za nju – osobu na kraju šeste decenije života. Jedan od postulata koji je obeležio živote mnogih starijih radnica/ka je bilo poželjno menjanje poslova i radnih mesta u okviru struke, jer se time podstiče motivacija radnika i bolji efekti u poslovanju. Radnici/ce koji su imali iskustva na mnogim poslovima u okviru struke uvek su bili cenjeniji, a sada je to razlog da im se umanji zarada baš zbog sticanja iskustva i znanja kod različitih poslodavaca. U ovoj novoj situaciji radnici/ce koji su radili isključivo kod istog poslodavca ni krivi ni dužni zadržali su isti iznos zarade, jer se njima priznaje minuli rad u celosti.
Situacija nastala uvođenjem zakona kao što su Zakon o izmeni i dopuni Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasniku RS“, br. 99/2014) i Zakon o dopunama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasniku RS“, br. 99/2014) ozakonjuje nepravda koja se zove diskriminacija (i krađa). Ako znamo da je srpsko društvo staro društvo, da li se priznavanje minulog rada kod poslednjeg poslodavca mera koja će pogoditi širok sloj građana/građanki tako što će ugroziti njihov sadašnji položaj, ali i što je još opasnije položaj penzionisanih radnica/ka? Da li sledi i uvođenje Zakona koji će definisati da je diskriminacija samo ono što zakonodavac tu i tamo svojevoljno prizna da jeste?