Jedan dan iz života jedne samohrane majke

Na kraju ispovesti pod naslovom “Moja stradanja u tranziciji – i od nje“, u kojoj Vesna Đorđević svedoči o nedaćama i tragedijama koje su zadesile nju i njenu porodicu tokom dugih godina tranzicije i surove pljačkaške privatizacije, autorka je apelovala na sve žene u regiji da joj se jave, da pišu i govore o svom životu proteklih decenija. Navela je: “Pošaljite mi priču o svojim iskustvima, mukama i problemima. Biće vam lakše. Javite se da pomognemo jedna drugoj, da probamo da zajedno promenimo sve što možemo. Pišite mi na mail adresu: ugstrajk@gmail.com“. Na njen poziv ovih dana odgovorila je žena iz Makedonije i uputila nas na svoju priču objavljenu na sajtu organizacije CIVIL – Centar za slobodu pod nazivom “Jedan dan u životu jedne samohrane majke“.

FOTO: Marija Korać

FOTO: Marija Korać

(Ne)obična ispovest, dnevna doza životne priče jedne intelektualke, nezaposlene, neudate majke… U Skoplju, u Makedoniji, ovde pored nas.

Srećan rođendan, Majkooo!
Od dana kada sam zatrudnela budim se sa neizrecivom radošću.
I danas, na dan mog rođendana, ustala sam puna snage, anđelčić mirno spava uz mene, dok ja pokušavam nečujno da ustanem iz kreveta kako bih stavila mleko da se prokuva i ohladi dok se ona probudi. Pripremila sam se za svoje dnevne obaveze i probudila sam svoje Srce. Zagrljaji, milovanje, umivanje, vitamini i mleko, hoću-neću, oblačenje, rančić u ruci i spremne smo… Napolju pada kiša… Hajde, nazad kući, kabanica, kišobran, još jedan kišobran, idemo. Prava umetnost je probiti se pored kola koja jure našom ulicom, zato hajde u naručje mami da bude lakše, da smo suvlji i da stignemo brže.

Pozdravljamo se uz dogovore za posle obdaništa – druženje u igraonici. Dete je u obdaništu, uspešna misija! Kiša prestaje… super! Da je bar prestala malo ranije, govorim sebi…
Krećem biciklom prema Socijalnoj… Već šesti put, pokušaću da uspešno prikupljenu dokumentaciju za godišnje revidiranje predam svom socijalnom radniku. Socijalni radnik mi nije ni pomenuo da postoji ova procedura. Kada sam saznala preko jedne fejsbuk-grupe, odmah sam ga pitala koji dokumenti su mi potrebni, ali nisam uspela da ga nađem na poslu, a niko drugi od zaposlenih nije bio raspoložen da mi da potrebnu informaciju.

Prvi put je bio na terenu, drugi put sam otišla na dan koji nije predviđen za rad sa strankama (od pet radnih dana oni samo dva dana primaju stranke) pa su me vratili, treći pokušaj je bio neuspešan zato što su upravo tada počeli sa renoviranjem u Opštinskom centru za socijalni rad (ma daj, bar će da se srede, pomislila sam i lagala sebi), pa su me uputili da se vratim za desetak dana… Kada sam nakon desetak dana pokušala da podnesem potrebne dokumente, moj socijalni radnik je otišao po dete… Otišao je da uzme dete iz obdaništa i da ga vodi kući ženi, jer ona sa još dvoje dece nije mogla da ide po treće dete… (Razmišljala sam: a ko će da ide po moje dete? Jer ja nisam nikada imala nikoga ko bi mogao da ga odvede, uzme… a ovi ovde me drže toliko dugo da sama neću stići da ga uzmem.) Peta sreća. Snašlo me je pre ciklusa, pa sam nakon dva sata guranja, nametanja i znojenja odlučila da batalim sve i da odem lekaru i da završim druge obaveze koje su me čekale (bar ću da pešačim na vazduhu), zato što unutra nije moglo da se diše i psihološko stanje dovelo me je do tačke da sam poželela da iščeznem.
E, da se sada vratim šestom pokušaju da odem do svog socijalnog radnika… Devet sati ujutro, dan primanja, slika sledeća: svi zaposleni stoje ispred vrata, sa šoljama kafe i cigaretama u rukama.
Kadar broj dva: hodnici Centra za socijalni rad Karpoš, puno naroda koji se gura, pritiska i nameće svoja pravila. Ulazi jedan od zaposlenih, dobacuje nekoliko uvežbanih tutorskih rečenica u stilu: „Polako breee! Šta se gurate? Zar ne vidite da nema nikoga? Svi ćete da stignete na red, hajde mirno!” Uzima svoj topli čaj i odlazi na cigaretu uz komentar: „Nc-nc-nc… sve živo je izgubilo osećaj da mu jebem mater!“
Ja stojim na izlazu zato što je to jedini prazan ćošak i lovim pogled jedne od zaposlenih. Iako ne želim da primetim, ipak primećujem kako me meri od glave do pete i pravi facu kao da će svakog trenutka da se izbljuje po meni. Kao zaraznu bolest prenosi to gađenje i na mene, pa je i meni počelo da se gadi od nje, od socijalne, od sebe… Gadi mi se od života. Skoro nesvesno vadim mobilni iz džepa i pravim fotografiju, škljoc – kadar jedan, škljoc – kadar dva.
Ne znam zašto, verovatno sam se uplašila i isto tako nesvesno počela da se uguravam unutra među ljude koji su čekali, koji su se znojili i sada sam još više mogla da osetim muku, gorčinu… Jezik mi se ukočio od bola koji sam osetila. U realnost me vratila ruka jednog od zaposlenih, rekao je da porazgovaramo i odveo me u jednu od praznih kancelarija, ponudio mi stolicu i gotovo me potisnuo da sedem na nju, seo je nasuprot mene i počeo da mi nabraja šta je to sve on uradio za mene: koliko puta me je, gledajući me na hodniku, pitao za gde čekam, koliko puta mi je rekao da ne gubim vreme ovde, da neće da me prime u toku dana; zatim da je on taj kome je sinulo u čemu bi mogao da bude moj problem prošle godine kada mi dva meseca nisu stizale pare iz socijalne, a nisam znala i nisam mogla da otkrijem zašto (a novac nisam primila zato što mi niko nije rekao da je trebalo da mi izdaju socijalni broj, koji je zatim trebalo da odnesem u banku, pa da me oni povežu i da mi se na taj način isplaćuje – ova informacija inače ne može nigde da se pronađe!). I zbog toga sam bila etiketirana kao nepismena – zato što nisam znala za to! Kao da sam ja rođeni socijalni slučaj, kao da je to nešto najprirodnije što bi trebalo kao urođeno da znam, a ne znam. I dok je pričao, dodirnuo mi je nekoliko puta lice, a ja sam poželela da mu odgrizem ruku na licu mesta… Ušao je još jedan zaposleni, zatim još jedna gospođa, došla je i šefica i zapretila mi tužbom za narušavanje privatnosti ili nešto slično…
Kako bi me izvukao iz svega ovoga, moj socijalni radnik me je konačno primio u svojoj sebično čuvanoj kancelariji i tu je počeo da deli sa mnom svoje domaće probleme: imao je bolesno dete, pa koliko sam ja privilegovana sa njegove strane, kada sam jedanput došla, a on me primio preko reda … Evo i šefice, opet se nacrtala pored mene i kad je videla da kolega sređuje situaciju sa mnom, a ja ga nemo slušam, ona je produžila igru. A ja sam prihvatila da ih slušam i da se pitam zašto za jednu običnu, jednostavnu stvar moramo svi da dođemo u situaciju da prolazimo kroz sve ovo? Zar ne vole posao za koji su se školovali i koji obavljaju, mesto na kom provode pola svog dana, sve ljude koji dolaze i traže, mole za milostinju, pa oni moraju da im daju iz svog džepa?! Oko mene su počeli da lete dokumenti, čak su mi i fotokopirali ono što mi treba i bila sam šokirana činjenicom da imaju štampač, iako redovno vraćaju i šalju ljude da tumaraju i traže gde bi mogli da naprave fotokopije dokumenata, da gube vreme, da troše noge, da se nerviraju, da ponovo stoje u prokleto dugom redu. Sve se sredilo za nepunih sat vremena. Sve se sredilo kao nikada do sada, samo zato što sam imala fotografije – dokaz. Tako znači funkcionišemo. OK.

Moja sledeća destinacija je razgovor za posao na drugom kraju grada, zato sam odmah krenula. Krenula sam, stigla i otišla sa još većom grudvom u grlu od uobičijane. Ovoga puta sam previše kvalifikovana za radno mesto. Imam punu mapu dokumenata sa konkursa za zapošljavanje, očigledno neuspešni pokušaji. Dodala sam još jedan u nizu. Bila sam klovn sa diplomom. Čistačica sa magisterijumom. Animatorka, anketarka, pomoćnica, poslastičarka, konobarica… Najveći problem je nedostatak iskustva u oblasti i to najmanje tri godine, zatim sledi problem zbog mog jedinog uslova koji glasi da završim sa poslom do 16.30. Zatim sledi bezbroj pitanja o mom privatnom životu i zašto mi je važno da upravo tada završim sve moje obaveze na poslu… Pa kako to samohrana majka, pa zar niko nikada ne može da uzme tvoje dete iz obdaništa, a ko ti pomaže, a gde je otac, da li plaća alimentaciju i netraženi, ali dobronamerni saveti tipa: tuži ga ako ti ne plaća. Imaš li majku i oca? Zašto ti oni ne pomažu?
Ja ne tražim zaposlenje da bih mogla angažovati ceo fudbalski tim da mi pomaže oko preuzimanja/vođenja deteta u obdanište, čuvanja, ishrane i slično. Ne tražim posao da bih mogla da ispovedam svoj privatni život! Tražim da mi ova moja Makedonija da jednu glupu šansu! Bar jednu jedinu mogućnost da pokažem kvalitete koje posedujem. Tražim mogućnost za realizaciju intelektulnog kapaciteta koji posedujem. Šansu da pokažem da znam, da umem i da mogu!
Ne bih više da se javljam na oglase za zapošljavanje, zato što su mi, tamo gde sam uspela da pronađem poznanike, savetovali da ne treba da verujem oglasima. Evo, konkretno, ovaj konkurs je unapred popunjen. U školi koju sam završila, poverili su se mi, smatrajući me dovoljno bliskom: istim nastavnicima dajemo otkaze na papiru, ali oni nastavljaju sa nastavom. U međuvremenu objavljujemo oglas i opet zapošljavamo iste ljude. Naređenje odozgo!
Ponovo je počela kiša. A toliko sam htela da vozim bicikl i da dam sve od sebe da bih mogla snažnije da okrećem škripajuća pedala i da ne osećam ceo teret na ramenima.
Šteta… Odlučila sam da zaključam bicikl i da odem autobusom. Krećem pešice prema obližnjoj avtobuskoj stanici i pokušavam da se ne predam osećaju bola u nogama, iako znam da neće izostati ni ovaj put. Uključuje mi se racio i vodi moju ruku u unutrašnji džep u kojem čuvam svoje malo bogastvo… Brojim da proverim imam li dovoljno novca da se ovog dana vozim tri puta autobusom… Tri puta po trideset i pet denara… Uff, misija nemoguće. Novac koji imam čuvaću za vožnju do igraonice sa Bejbi. Toliko je bila uzbuđena pa ne mogu da je razočaram i da je ne odvedem. Idem pešice i razmišljam… Dolazi topliji period, sezona se menja, trebaće joj nova odeća… Zar ni ove godine neću moći da je odvedem na more? Šta još mogu da uradim da bih joj omogućila da dostojno proživi detinstvo i da se gradi i raste u zdravu i normalnu ličnost? Juče, kada je zaspala, ja sam je dugo gledala i nemo vrištala u sebi, a jastuk mi je plivao u suzama… Samo da ne pogrešim kod tebe, dete moje. Samo da si ti živa i zdrava, a ja ću da uradim sve šta mogu i ne mogu, za tebe i za sebe. Iako sam se suzdržavala, suze su mi lile kao na izvoru i mešale su se sa kišom, i okrenula sam se u momentu kada se avtobus zaustavljao na stanici pored koje sam prolazila… Misao da mogu da se razbolim (ja nemam pravo ni na to da sam bolesna) ugurala me je kroz otvorena vrata i sela sam na jedno jedino slobodno sedište, zbog prepune glave me je zaboleo vrat. Nakon nepune dve stanice:

„Curo, pokaži kartu!“.
„O ne!“
„A šta to ne?“
„Pa nemam kartu“ – izustih…
„A kako bre nemaš kartu? Zar te nije sramota, ovakva magarica, i da se vozaš bez karte? Izvadi hiljadarku!“
„Šta?“ Zbog suza i kiše ne čujem dobro, sigurna sam … „Koliko da izvadim?“, pitah.
„HILJADARKU! Hajde do šofera!“
Šoferu sam rekla: „Izvinite, ja stvarno nisam u mogućnosti da kupim sebi kartu. Molim vas da mi izađete u susret i da me ne kažnjavate….“
A on je pukao od smeha. Takođe i kontrolor. Piše kaznu, a ja se znojim i iz mene izlazi para. Tiho šapućem: „Ja sam socijalni slučaj , nezaposlena magistarka…“ Oni ne reaguju, vadim i poslednji as iz džepa. „Ja sam samohrana majka, molim vas, ne mogu sebi da priuštim ni jednu jedinu karticu, a kamoli kaznu, izvinite!“
Vozaču se promenila faca – sažalio se, osetih to. Kontrolor me je pogledao sa prezirom…

„Ja ti nisam napravio dete da bi me ti tako ljigavo molila! Nećemo da ti oprostimo, platićeš!“
Izašla sam sa kaznom u ruci i čudila se šta me čeka dalje u životu.

Do kuće sam otišla peške, a kiša je odlučila da ponovo prestane u strateško vreme.
Pravim i strateški obrok koji je dostojan princeze: supa koja može da se pije iz čaše sa rupicama da ne moramo na putu da srčemo, prolivamo i da menjamo odeću. Pripremljena na brzinu na najnižjoj temperaturi da bi zadržala sve hranljive sastojke, ali da ipak ostanu dovoljno mekane da bih mogla da ih ispasiram. Od preostalog povrća pravim mešanu smesu, dodajem kuvano žumance da bih je povezala i mlevene semenke da bi upile vlagu. Malo zapečem i za to vreme pasiram bananu, dodajem sinoć natopljene pahuljice od ovsa sa kakaom i valjam bombice u kokos… Sve to pakujem u kutije za hranu i stavljam u kolica. Mogu da odem po Bejbi.
Krećem mokra pa se vraćam, presvlačim se, na brzinu produvam mokru kosu fenom, vezujem kosu u rep i odlazim naoružana obrocima za putovanje po Bejbi.
Svaki put kada idem u obdanište vrlo sam emotivna.
Svaki put kada mi dete dotrčava u zagrljaj, uzdržavam se da ne zaplačem.
Svaki put kada vidim njene okice pune života, ja poludim od ljubavi.
I sada je tako. Vrisnula je od radosti kada me je ugledala, počela je da trči, pred vratima je čučnula na kolena i puzala do mene, zatim je ustala i zagrlila me, trapavo i iskreno.
Ja sam srećna žena kad mogu da doživim ovo, razmišljam. I u ovakvim prilikama znam da mi ništa drugo ne treba da bih nastavila da se borim, da pokušam da radim sve što mogu da bi bih obezbedila dostojanstven život za sebe i Bejbi.
Dok mi vaspitačica priča kako je prošao njihov dan, moje dete više puta vadi jaknu i čizmice iz ormarića i prilazi da mi kaže da dođem da vidim kako se ona sama sprema… Sada se nije vratila da se pohvali. Krenula sam da vidim zašto.
Šokirala sam se! Moj bivši dečko je drži u zagrljaju i miluju se. Vaspitačica mi prilazi i ona je šokirana. Vaspitačice moje Bejbi znaju sve. Znaju da je ne uzima niko osim mene, iako nisu tražili, imaju i izvod iz matične knjige rođenih gde jasno piše da sam jedini roditelj mog deteta ja, znaju za probleme koje imam sa bivšim partnerom, znaju koliko puta je pokušao da se predstavi kao njen otac i da je uzme iz obdaništa, ponekad znaju da pozovu policiju, znaju da i ja često zovem policiju kao i ovog puta, zato što mi je on već preko glave… A i zato što je moja devojčica već velika i sve razume, pa ne želim da je svedok svim neprijatnim scenama koje pravi dotični.

FOTO: Civil

FOTO: Civil

Javljam se u policijsku stanicu, prijavljujem otimicu deteta, dajem adresu obdaništa, naglašavam u kom je odeljenju, od čak dva obdaništa sa istim imenom, dajem podatke otmičara i svoje lične… Isključujem telefon i trudim se da smirim dramu koja razuzdano narasta… Čizmice joj je obuo naopako, uzima je u ruke i obraća mi se – nećeš nikada više da je vidiš! Ja pokušavam da ga zaustavim, glumim da sam hladnokrvna, a užas mi izlazi iz svake pore. Moja Bejbi u rukama čoveka koji nije pri čistoj svesti. Pokušava da je iznese iz obdaništa, zato stajem na stepenice i rukama pravim prepreku, držeći se za ogradu… On kroz zube dobacuje uvrede, preti mi i pokušava da me makne sa puta slobodnom rukom. Ja sam čvrsto rešena da, ni po koju cenu, ne dozvolim da napusti obdanište sa mojom devojčicom… Prisutna je samo jedna dežurna vaspitačica koja čuva svu ostalu decu, njih desetak, i koja ne može drugačije da mi pomogne, pa zove policijsku stanicu da ih pita dokle su stigli policajci. Izdrži, kaže mi iza njegovih leđa, dolaze. Dolaze, čuje se eho u mojoj glavi, dolaze… I odjednom hladna ruka na mom vrelom vratu, sprečava mi disanje, gura me i ja padam niz stepenice, a vrištanje moje princeze komada mi srce. Trčim za njima u jednom bestelesnom stanju i ispred dvorišta obdaništa, na moju radost, vidim i druge roditelje sa upitnicima u očima, spremni su da mi pomognu. Bez pitanja šta i kako, oni ga zaustavljaju, jedan od njih smireno mu govori da nije lepo za dete, drugi mu kaže da je i on napravio istu grešku sa svojom bivšom ženom, ali sada ga krivično tuži i mora da joj plaća ogromne pare. Bejbi se hvata za mene i traži da je zaštitim. Opkoljen ljudima, zver popušta i oslobađa moju princezu, a ona dotrčava do mene i toliko me jako grli, da kolikogod bila slomljena, ona me sastavlja. Na sve načine.

Kulturno sam se zahvalila za pomoć, nemo sam saslušala šta imaju da me poduče, ali sam mislila samo na to šta da kažem Bejbi, kako da postupim, šta je sada najbolje za nju.
Zagrlila sam je jako i rekla joj da može da se isplače ako oseća potrebu za tim. Ja sam htela da plačem, da vrištim, ali nisam mogla da dozvolim sebi takav luksuz. Bejbi me je grlila celim putem do kuće, sa glavicom na mom ramenu i više puta sam pomislila za koga je lekovitiji ovaj dugi zagrljaj… Verovatno i za jednu i za drugu.

Ponovo sam pozvala policiju. Još ih nema. Policajac kaže, ali gospođo, oni vas ne mogu naći. Kako da me nađu posle sat vremena? Ja više nisam tamo, kod kuće smo. Dajem novu adresu da bi me onda za manje od minut vremena nazvao neko sa nepoznatog broja, malo se kolebam, javljam se i slušam glas koji kaže da je policajac. Ako bih mu mogla objasniti gde je ulica, gde treba da dođu, idu pešice, navodno su novi u ovom rejonu, pa se ne snalaze najbolje. Nakon celog razgovora, priuštila sam sebi slobodu da mu kažem da mi više nije do zajebancije, zaista se nisam dobro osećala. Ali ozbiljno, kaže momak, ja vam ozbiljno kažem… Do sada smo bili u dva obdaništa, a vas nema, pa nam sada evo pomozite i recite gde da vas nađemo. Rekla sam, objasnila i kada smo se sve dogovorili oni su me zamolili da izađem ispred vrata na ulicu da ne bi promašili kuću. Bejbi sam dala da popije supu, a ona je zagrlila svoj kućnog ljubimca. Izašla sam ispred vrata i videla ih. Sunce zalazi, a njih dvojica dolaze izmučenim korakom, dolaze, a noge vuku za sobom.
Konačno su stigli. Bejbi sam dozvolila da kopa po dvorištu, jer sam znala da samo to može okupirati njenu pažnju duže od dva minuta, kako bih ja mogla nasamo sve da objasnim policajcima, a da ona ne sluša. Nisu moglu da poveruju u ono šta im pričam… Više puta prijave za isti slučaj, isti problem i svaki put ponovo ništa ne preduzimaju. Sačekuje me na ćošku moje ulice, vreba, ako me vide njegovi poznanici, odmah mu javljaju i on se pojavljuje bez obzira odakle dolazi, nekoliko puta se čak i fizički obračunavao sa mnom, kod kuće se više puta nasilno ponašao, a jednom prilikom je razbio i prozor… Ili plače, moli da se pomirimo, ili me vređa, preklinje i preti… Kad god ga vidim, ne mojom željom, ja se osećam loše, zaista vrlo loše! Školski primer viktimizacije.
Momci su bili novi i nisu znali za mene i za moj poznati slučaj. I zato što su bili novi, nisu još uvek otupeli i loše su se osećali zbog neažurnosti kojom njihove kolege ne rešavaju predmete… Videlo se da su bili uplašeni više nego ja i moja Bejbi zajedno, ali se nisu suzdržali da mi ne postave pitanje imam li brata koji bi mi pomogao. Nisam imala brata… nemam brata! Odjednom se i meni učinilo da bi bilo prekrasno kada bih imala brata.
Poslali su me kod inspektora u stanicu. Samu, pešice. Tražili su kombi, ali su im rekli da je kombi na intervenciji. Nema kombija.
Sreća, kockice su se sredile i snašla sam se da mi neko od bližnjih pričuva Bejbi.
Trčeći stigla sam u policijsku stanicu, do inspektora.
Ušla sam i počela da pričam ne samo o poslednjoj drami sa dotičnim, već i o svim prethodnim trenucima kada sam ih zvala i tražila od njih pomoć i zaštitu, ali mi je oni nisu pružili. A pomoć mi je potrebna, desetak puta sam ga već prijavljivala, ili ja ili neko drugi od prisutnih, i policajci nikada ništa nisu preduzeli. Zar sam kada sam bila mala i kad sam saznala šta znači policajac – da brani, štiti, da je na strani pravde i istine – pogrešno poželela da kad porastem postanem takav čovek kao policajci… Rekla sam, život mi je ugrožen i šta bi bilo da sam se nezgodno udarila i da sam poginula kad me gurnuo niz stepenice? Policajac mi je odgovorio: pa ništa, šta, neka te Bog oprosti, ako pogineš. Iskreno sam rekla da ću se pojaviti na televiziji i da ću javno da progovorim o svom problemu sa bivšim partnerom, zato što oni kao policijska stanica, kao državna institucija zadužena za očuvanje reda i bezbednosti, ništa ne preduzimaju uprkos svim mojim prijavama. Gospodin inspektor se naljutio i povišenim glasom me optužio da pretim… Rekla sam, ja ne pretim samo ne vidim drugi izlaz, stvarno više ne znam kome da se obratim i gde da tražim zaštitu. Otvoreno sam ga pitala da li dotični ima ljude koji ga podržavaju ili možda nekom negde daje mito da ga ne bi uhapsili? Još dodatno je pokušao da me osramoti kada mi je dao na znanje da se ja ne razumem u zakone i da za sve postoji protokol… U tom trenutku sam znala da je to to. Film. »Сичко си има процедура!«
Izvinila sam se ako sam uputila neosnovane sumnje u vezi njihove institucije i zamolila sam ga da me on uputi kako dalje, zato što on poznaje proceduru. Ponudio mi je kolače da ne bih više tako govorila o njima, policajcima, i da bih videla kako i među njima ima dobrih. Šta da ti kažem, reče on, za takve kao što je on, cepanicu u glavu i spasićeš se. Ja sve znam o njemu, kaže, katastrofa je! Da ti pravo kažem, meni je žao tebe… I rekao mi je! Pitala sam ga kako je moguće da moje dete odraste u zdravu i normalnu osobu pored ovakvih nemilih događaja, koje ja realno ne mogu sama da rešim, pa zato tražim pomoć države, ali oni ništa ne preduzimaju. Ne znam, kaže on, napusti zemlju…

Da nam je procedura ovakva, hmmmm.
Javili su se dotičnom i pozvali ga u stanicu. Pitala sam, a šta ako ne dođe? Rekli su mi da ima pravo da se ne pojavi, onda će mu poslati poziv, ali on svejedno ne mora da dođe i oni tu ne mogu ništa.
Cepanicu u glavu. Cepanicu, devojko!
Brzo sam krenula prema kući, Bejbi me je čekala da je vodim na obećanu avanturu, a ovo ću rešavati u slobodno vreme, odlučila sam  da potražim pravnu pomoć. Ako postoji besplatna.
Uzela sam Bejbi i krenule smo prema autobuskoj stanici. Nije padala kiša, ali ja sam ol-inkluziv – majka: kišobrani, odeća, hrana, voda, čaj, poneka  igračka, ovo je samo početak.
Idem tako, poput pokretne kuće, i prvo JSP ((JSP = Javno saobraćajno preduzeće Skoplje)) iznenađenje dešava mi se već u mom naselju. Autobus prolazi pored mene. Verovali ili ne, autobus prolazi pored mene. Da bi bilo još uzbudljivije, ovo mi nije prvi put da autobus prođe pored mene… Jednostavno mu se ne isplati da bi stao na stanicu zbog jednog putnika, za jednu autobusku kartu.
Pokušavam da se saberem i odlučujem da ću sačekati sledeći.
Racionaliziram i odlučujem da vreme iskoristim i pitam Bejbi želi li da porazgovaramo o nemilom događaju… Kaže da ne želi, sutra ćemo da razgovaramo. Prihvatam, ovde sam za nju, uvek joj govorim. Neka ne brine, sve će se srediti, sve će biti u redu. Hoće li biti sve u redu? Pitam se dok dižem teška i optimalno natovarena kolica u autobus i nišanim tačno na mesto koje je predviđeno za ljude sa invaliditetom. U našim avtobusima nema mesta označenih za majke sa decom, sa kolicima i sličnim prevoznim sredstvima. U takvim trenucima mi se čini da izazivam sudbinu. Do đavola, kako hendikepirano se osećam! Pa ovde je moje mesto… sve je određeno.
Stigle smo i do radionice u famoznoj igraonici, igrale smo se, družile se, upoznale nove prijatelje, a Bejbi je pronašla način da šmugne na stranu od dece i da odvuče i mene. Htela je da smo same i šapnula mi je na uvo. „Mama, gde je tvoja torta? Hoćemo li da duvamo svećice?“
Danas je moj rođendan!
Zapravo zato smo i planirale odlazak u igronicu – da bismo proslavile moj rođendan!
Rooođen, rođendan, mama ima rooođendaaaaan!
Otpevala mi je „Srećan rođendan Mamaaa“. Nekoliko puta. A meni se duša topila i razlivala po šarenom i mekanom podu igraonice. Osetila sam ljubav koju mi je moje dete bezuslovno davalo i bila je čvrsta, postojana, glatka i sa aromom marcipana. Kad je jednom osetiš, znaš da je to životni agens, koji je, bez obzira na sve, uvek tu.
Skoro bolesno sam osećala kako mi rastu krila na leđima dok me je ona gledala očima punim ljubavi i očekivanja, očima punim života. Očekivanjima normalnog života. Istim onim očekivanjima i životnim željama koje imam i sama. Istim onim očekivanjima koja svakodnevno po milion puta donose razočarenje. Želja za životom koju društveni sistem svakodnevno gasi. Ista ona očekivanja koja će još sto puta, milion puta, da se rode u pogledu mog deteta!

U povratku, autobus ponovo nije stao na našoj stanici. Uspravila sam se i glasno viknula:

„Gospodine, zašto ste propustili stanicu? Zašto niste stali?“
„Hoću da izađem sa svojim detetom!
Hoću da izađem sa svojim detetom!
Hoću da izađem sa svojim detetom!“

 

(Identitet autorice poznat je CIVIL-u)