FOTO: Flickr
Rajli je mala, ali ona već zna da nešto nije u redu sa prodavnicom igračaka u kojoj se nalazi. Smeta joj podela na deo za devojčice i deo za dečake. Smeta joj što su sve lutke u delu za devojčice, a svi akcioni junaci u delu za dečake i što je u delu za devojčice sve roze. Šta ako neki dečak poželi nešto roze ili lutku, pita se Rajli, ili ako devojčica poželi da kupi akcionu figuru superjunaka. Rajli još uvek ne zna da su roze igračke (tj. igračke namenjene devojčicama) po pravilu skuplje od igračaka drugih boja (igračke prvenstveno namenjene dečacima). Rajli takođe još uvek ne zna da će dobar deo proizvoda koji su namenjeni njoj i koje će ona kupovati tokom svog života koštati više od istih proizvoda namenjenih muškarcima. Ta pojava se naziva „roze porez“.
Roze porez opisuje pojavu na tržištu gde isti ili slični proizvodi i usluge imaju različite cene u zavisnosti od toga da li su ciljane mušterije muškarci ili žene. Iz samog naziva je jasno – žene su te koje plaćaju više. Pojava je imenovana krajem 20. veka, a krajem 2015. godine njujorško potrošačko udruženje objavilo je opsežno istraživanje na ovu temu. Rezultati pokazuju da žene u proseku plaćaju 7 procenata više od muškaraca za iste ili slične proizvode. Najveća razlika u cenama je primećena kod proizvoda za održavanje lične higijene – 13 procenata, a najmanja kod dečije odeće – 4 procenta. Tokom života to postane značajna suma i naročito je značajno ako se uzme u obzir da žene u proseku zarađuju manje od muškaraca.
Ista pojava je primećena u Francuskoj. Feministički kolektiv Žoržet Sand 2014. godine primetio je da jedan lanac supermarketa ima skuplje cene za ženske proizvode. Suočeni sa optužbama, predstavnici lanca supermarketa odgovorili su da su, na primer, muški žileti jeftiniji jer se brže prodaju i jeftiniji su za proizvodnju.
Ni žene Srbije nisu pošteđene roze poreza. Istraživanje Politike (nije navedeno šta je tačno istraživano i na kojim mestima) pokazalo je „da razlika u cenama ima, ali da nisu toliko izražene kao u svetu“. Primetne su razlike u cenama parfema, krema za negu lica, novčanika i, kao i u Francuskoj, brijača. Komentarišući cene parfema, neimenovani prodavac iz centra Beograda naveo je: „To je oduvek tako. I u nabavci su ženski parfemi uvek skuplji. Valjda zbog toga što ih žene više koriste, pa je i zarada veća.“ Kao neko ko nije stručnjak za ekonomiju zbunjena sam kako veća potražnja u jednom slučaju može biti opravdanje više cene (ženski parfemi), a u drugom niže (muški brijači u Francuskoj).
Proizvođači, dobavljači i prodavci svoje odluke brane držeći se tržišta, insistirajući na tome da je u pitanju jednostavno zakon ponude i potražnje, i da tu nema mesta priči o diskriminaciji. Međutim, tržište nije neutralan teren, ne postoji u vakuumu iz koga ga izvlače magovi ekonomije. Tržište kreiraju ljudi koji mogu imati različite motive. Priča o roze kao ženskoj boji je savršen primer kako se potražnja proizvodi.
Naime, do 40tih godina dvadesetog veka deca su do šeste godine života oblačena rodno neutralno. Najčešće u belo, pre svega iz praktičnih razloga, kako piše Džo Paoleti, a odeća je uključivala i haljinice za decu oba pola. Sredinom 19. veka pastelne boje počinju da se koriste za dečiju garderobu, a rodno stogo određenje boja dolazi nekih stotinak godina kasnije. Do 40tih godina to određenje je variralo, te je u nekim periodima predlagano roze za dečake, a plavo za devojčice. „Današnji dominantan kolorit nije ustanovljen do 40tih godina 20 veka, i rezultat je interpretacije preferenci Amerikanaca od strane proizvođača i prodavaca. „Moglo je da bude i suprotno“, kaže Paoleti.“ Dakle, potražnja se proizvodi. U ovom konkretnom slučaju direktno od strane proizvođača i prodavaca. Mnogobrojni faktori su doprineli strogoj podeli koju danas možemo primetiti u prodavnicama igračaka. Svaki ključni trenutak u promeni rodne podele boja moguće je povezati sa značajnim promenama na širem polju rodnih uloga. Kraj Drugog svetskog rata, baby-boom generacija, druga polovina 80tih godina 20. veka, svaki od ovih događaja i perioda donosi velike promene. I nakon svakog roze i plava postaju sve intenzivnije.
Proizvođači i prodavci nisu jedini koji proizvode potražnju. Primer proizvoda za ličnu higijenu (koji podsetimo se, po istraživanju njujorškog potrošačkog udruženja u proseku koštaju 13 procenata više za žene) pokazuje društvenu proizvodnju potražnje. Žene od rođenja žive u svetu u kome se insistira na tome da je lepota jedna od njihovih najvažnijih osobina. Kojim god poslom da se bave, žene mogu da očekuju da će njihov izgled biti predmet kritike koliko i ono što rade. Statistike filmske industrije pokazuju da se žene manje pojavljuju kao aktivne učesnice radnje a češće kao deokoracija. Isti je slučaj i u savremenim industrijama kao što je industrija video igrica. U ovom slučaju proizvođači i trgovci već izlaze na tržište očekujući veću potražnju za ženskim proizvodima.
Autorke teksta u Politici odlučile su da navedu i jedan primer gde se muškarci osećaju oštećenima. „Sa druge strane muškarci komentarišu da je za njih ipak vrhunac seksizma to što praktikuju mnogi noćni klubovi – za dame je ulaz besplatan, dok za muškarce nije.“ I ovu tvrdnju je ipak neophodno smestiti u kontekst. Gledano u vakuumu, ovo bi zaista bio primer diskriminacije muškaraca. Istu uslugu žene ne plaćaju dok oni plaćaju. Međutim, dovoljno je da se zapitamo kome je namenjena ta usluga, odnosno šta se tačno prodaje. Noćni klubovi ženama ne naplaćuju ulaz kako bi one došle u što većem broju. Uverenje je da će veliki broj žena privući i veliki broj muškraca. Na ulazu muškarci ne plaćaju da uđu u klub, oni plaćaju da provode vreme sa ženama. Zato je za njih besplatan ulaz – one su roba kojom se trguje. „Ukoliko ne plaćaš uslugu, ti si proizvod“.
Ponuda i potražnja ne postoje nezavisno od društvenih uticaja i nemoguće je baviti se njima, kao ni roze porezom, a ne uzeti u obzir te uticaje. U suprotnom dobijemo banalno objašnjenje koje može da prozre i mala devojčica.
Radne žene, 26.1.2016.