FOTO: Flickr
Biti u ravnoteži sa neuravnoteženim svetom: to nije razuman cilj. Može se postići samo ako se odreknete svega što vas okružuje. Biti u ravnoteži sa sobom u neuravnoteženom svetu: to je, nasuprot, časna težnja. Ova kolumna je za one koji su u sukobu sa životom. Poziva vas da se ne stidite toga.
Na pisanje me je navela izvanredna knjiga Šta je sa mnom? Bitka za identitet u tržišno orijentisanom svetu, čije se izdanje na engleskom upravo pojavilo, a napisao ju je belgijski profesor psihoanalize Paul Verhaeghe. To je jedna od onih knjiga koja, praveći veze između naizgled različitih pojava, omogućava iznenadne nove uvide u ono što nam se dešava i zašto nam se dešava.
Mi smo društvene životinje, uverava nas Verhaeghe, i naši identiteti su oblikovani normama i vrednostima koje preuzimamo od drugih ljudi. Svako društvo definiše i oblikuje sopstvenu normalnost- i sopstvenu nenormalnost- prema dominantnim narativima, i zahteva od ljudi da se povinuju ili ih isključuje ako to odbiju da urade.
Danas je narativ tržišnog fundamentalizma, koji je u Evropi naširoko poznat kao neoliberalizam, dominantan. On nam govori da tržište može rešiti skoro sve društvene, ekonomske i političke probleme. Što nas država manje reguliše i oporezuje, to će nam biti bolje. Javne službe bi trebalo privatizovati, javna potrošnja bi trebalo da bude smanjena, a preduzetništvo oslobođeno društvene kontrole. U zemljama kao što su Ujedinjeno kraljevstvo i SAD, ova priča oblikuje naše norme i vrednosti već 35 godina: od kada su Thatcherova i Reagan došli na vlast. Sada ona ubrzano kolonizuje ostatak sveta.
Verhaeghe ukazuje na to da neoliberalizam počiva na starogrčkoj ideji da su naše etičke vrednosti urođene (i njima vlada prirodno stanje koje se naziva tržištem) i na hrišćanskoj ideji da je ljudski rod svojstveno sebičan i gramziv. Umesto da suzbije ove osobine, neoliberalizam ih slavi: tvrdi da neograničena konkurencija, vođena koristoljubljem vodi do inovacije i ekonomskog razvoja, što doprinosi opštem dobrostanju.
U srži ove priče je pojam vrednosti. Neograničena konkurencija nagrađuje ljude koji imaju talenat, naporno rade i inovativni su. Ona slama hijerarhije i stvara svet mogućnosti i pokretljivosti.
Stvarnost je poprilično drugačija. Čak i na početku procesa, kada započne deregulacija tržišta, ne počinjemo sa istim mogućnostima. Neki ljudi su već daleko odmakli na stazi čak i pre nego što je pištolj označio početak trke. Na taj način su ruski oligarsi uspeli da steknu toliko bogatstvo kada se raspao Sovjetski savez. Oni nisu, u celini, bili najtalentovaniji, najvredniji ili najinovativniji, ali su imali najmanje skrupula, najviše kriminalaca i najbolje veze- često u KGB-u.
Čak i kada su ishodi zasnovani na talentu i napornom radu, oni ne ostaju dugo takvi. Čim prva generacija liberalnih preduzetnika zaradi novac, početna meritokratija se zamenjuje novom elitom, koja izoluje svoju decu od konkurencije nasleđem i najboljim obrazovanjem koje novac može kupiti. Tamo gde se najdoslednije primenjuje tržišni fundamentalizam- u zemljama kao što su SAD i Ujedinjeno kraljevstvo- društvena pokretljivost je značajno opala.
Kad bi neoliberalizam bio bilo šta sem sebične prevare, čije su gurue i mislioce od početka finansirali neki od najbogatijih ljudi u svetu (multimilioneri iz SAD Coors, Olin, Scaife, Pew i drugi), njegovi pobornici bi zahtevali, kao preduslov za društvo zasnovano na vrednosti, da niko ne počinje život sa nepravednom prednošću nasleđenog bogatstva ili ekonomski određenog obrazovanja. Ali oni nikada nisu verovali u sopstvenu doktrinu. Preduzetništvo, je kao posledica toga, brzo ustupilo mesto najmu.
Sve ovo se ignoriše i uspeh ili neuspeh na tržištu se pripisuje isključivo trudu pojedinca. Bogataši su novi pravednici; siromašni su novi devijanti, koji su doživeli i ekonomski i moralni neuspeh i sada su klasifikovani kao društveni paraziti.
Tržište je trebalo da nas emancipuje, nudeći nam autonomiju i slobodu. Umesto toga donelo nam je razjedinjavanje i usamljenost.
Radno mesto je preplavljeno suludom, Kafkijanskon infrastrukturom procena, kontrole, ocenjivanja, nadzora i provera, centralno usmerenom i rigidno planiranom, čija je svrha nagraditi pobednike i kazniti gubitnike. Ona uništava autonomiju, preduzetništvo, inovativnost i lojalnost a proizvodi frustraciju, zavist i strah. Kroz veličanstveni paradoks, vodi nas do oživljavanja velike stare sovjetske tradicije poznate kao tufta. Ona podrazumeva falsifikovanje statistike kako bi se zadovoljili diktati nekontrolisane moći.
Iste te snage muče i one koji ne mogu da nađu posao. Oni sada moraju da pristanu na, pored ostalih poniženja koje nosi nezaposlenost, potpuno novi nivo ispitivanja i kontrole. Sve to, ističe Verhaeghe, je osnovni princip neoliberalnog modela, koji svuda insistira na poređenju, proceni i kvantifikovanju. Nalazimo se u takvom položaju da smo tehnički slobodni, ali praktično nemoćni. Bilo da smo zaposleni ili nezaposleni, moramo živeti po istim pravilima ili propasti. Sve najveće političke partije ih promovišu, tako da nemamo ni političku moć. U ime autonomije i slobode, završili smo pod kontrolom ugnjetačke, bezlične birokratije.
Ove promene prati, piše Verhaeghe, ogromno povećanje broja psihijatrijskih oboljenja: samopovređivanje, poremećaji ishrane, depresija i poremećaji ličnosti.
Od poremećaja ličnosti, najčešće su trema i socijalna fobija: obe oslikavaju strah od drugih ljudi, koji se doživljavaju i kao procenjivači i kao konkurencija- jedine uloge za društvo koje priznaje tržišni fundamentalizam. Muče nas depresija i usamljenost.
Infantilizirajući diktati radnog mesta nam uništavaju samopoštovanje. Oni koji završe na dnu opterećeni su krivicom i sramotom. Obmana samoatribucije je mač sa dve oštrice: baš kao što čestitamo sebi na uspehu, tako i krivimo sebe za neuspeh, čak i ako nismo mnogo zaslužni za to.
Tako da, ako se ne uklapate, ako vam se čini da ste u sukobu sa svetom, ako imate krizu identiteta i polako ga gubite, ako se osećate izgubljeno i posramljeno- možda je to zato što ste zadržali ljudske vrednosti koje je trebalo da odbacite. Vi ste devijantni. Budite ponosni na to.
Prevela: Tamara Mardešić
The Guardian, 5.8.2014.
Radne žene. 7.10.2015.