Odlučan otpor najugroženijih u javnom sektoru

FOTO: Mirjana Radovanović

FOTO: Mirjana Radovanović

 

Započet još sredinom novembra prošle godine, štrajk prosvjetnih radnika u Srbiji ne daje nadu u skoro razrješenje spora. Na jučerašnjem prosvjedu u Beogradu štrajkačima je potporu dalo desetak tisuća ljudi solidarizirajući se sa zaposlenima u ovom važnom sektoru koji se našao na udaru “mjera štednje” naprednjačke vlade.

Jesen 2014. protekla je u znaku otpora neoliberalnoj politici, obeležena protestima studenata, advokata, prosvetnih radnica i radnika. Studentski pokret naposletku je doživeo debakl, dok su advokati uspeli da postignu dogovor sa državom. Okosnicu otpora merama štednje danas u Srbiji predstavlja borba prosvetnih radnika za dostojanstvene uslove rada. Prosvetari štrajkuju gotovo puna četiri meseca i po svemu sudeći, verovatnije je da će doći do dalje radikalizacije protesta nego do dogovora sa državom i obustave štrajka.

Istorijski “uspesi” Vučićeve vlade očigledni su: tekući štrajk, u kome učestvuje preko 50.000 prosvetnih radnika i preko 700 škola, najduži je štrajk prosvetnih radnika u skorijoj istoriji. Kako je sve počelo? Pod izgovorom štednje i racionalizacije, plate u javnom sektoru smanjene su za 10%. Prosvetni radnici predstavljaju najranjiviji deo prozivanog javnog sektora, budući da je njihova plata, ukoliko ispunjavaju kvotu od punog fonda časova, iznosila oko 350 eura. Mesečna zarada nastavnica i nastavnika koji nemaju pun fond časova iznosi oko 200 eura, dok prosečna potrošačka korpa košta 550 eura. Stoga je jasno da ovo smanjenje pod izgovorom štednje prosvetne radnike, bez preterivanja, dovodi na rub egzistencije.

Ideološko pokriće za guranje prosvetnih radnika u sve dublju bedu vladajuće elite pronalaze u neoliberalnim mitovima o neophodnosti štednje i lenjosti prosvetnih radnika koji “više vremena provode na raspustu nego na poslu”. S obzirom da je obrazovanje sektor koji još uvek nije potpuno prilagođen potrebama tržišta, što znači da za neoliberalnu državu predstavlja nepotrebni trošak, a ne razvojni resurs, u javnom diskursu prosvetne radnice i radnici tretirani su kao nužno zlo. Tako radnici bivaju proglašeni nesposobnima, okrivljeni za zapanjujuće loš materijalni položaj u kome se nalaze, ali i za sve manjkavosti obrazovnog sistema u Srbiji. Otuda štrajkovi nisu retkost u srbijanskoj prosveti, što vlasti i mediji kojima upravljaju najčešće koriste kao moćno sredstvo difamacije svakih nekoliko godina kada sindikati ispostave određene zahteve nadležnom ministarstvu.

Djelatnost od javnog značaja

Školska 2014./2015. počela je najavom štrajka i upućivanjem zahteva ministru prosvete za izuzimanjem prosvetnih radnika iz programa umanjivanja zarada u javnom sektoru, kao i za uvođenjem platnih razreda. Ovde se može uspostaviti paralela sa gotovo svim protestima i pokretima uperenim protiv mera štednje čiji smo svedoci bili u proteklom periodu. Naime, u početku se činilo da prosvetari ponavljaju greške studentskog pokreta, insistirajući na partikularnim zahtevima, te pozivanjem na izuzimanje iz programa štednje, a ne na pružanje otpora. S jedne strane, uzevši u obzir sindikalnu praksu u neoliberalnom poretku – održavanje pojedinačnih borbi u uskim okvirima sa ciljem da se izdejstvuje tek poneki ustupak vlasti – ovakvo postupanje nije bilo ni najmanje neočekivano.

S druge strane, budući da prosvetni radnici obavljaju delatnost od javnog značaja, što znači da po zakonu o štrajku ne mogu u potpunosti da obustave rad, ali su istovremeno zakonom i kolektivnim ugovorom zaštićeni od gubitka radnog mesta zbog štrajkovanja, oni su u poziciji da omoguće širenje i povezivanje borbe unutar, ali i izvan javnog sektora. Način na koji se vlast prvobitno odnosila prema štrajkačima potpadao je pod uobičajeni modus operandi pukog ignorisanja, što je bio odgovor vlastodržaca na svaki oblik socijalnog bunta – radničke štrajkove, studentske proteste, štrajk advokata.

Tako su svi naizgled radikalni potezi u suštini bili očajnički pokušaji da se izmami reakcija državnog vrha, koji se rukovodio politikom iznurivanja do samoinicijativnog odustajanja suprotne strane. Posebno otežavajuću okolnost u slučaju prosvetnih radnika predstavlja i činjenica da štrajk ne podrazumeva obustavu rada, već skraćivanje časova sa 45 minuta na 30, čime se funkcionisanje sistema prividno održava, a vlastima ostavlja prostor da ne reaguju.

Pokušaj iznude rješenja

U štrajk su 17. novembra stupila četiri sindikata – Unija sindikata prosvetnih radnika Srbija (USPRS), kojoj pripada više od polovine broja članova svih sindikata u Srbiji, Sindikat radnika u prosveti Srbije (SRPS), Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost (UGS Nezavisnost) i Sindikat obrazovanja Srbije – a odlučujući korak napred ka radikalizaciji protesta, koji je nemuštog ministra Verbića i ministarstvo prosvete privoleo na pregovore, bilo je potpuno obustavljanje nastave na jedan dan oko mesec dana nakon početka štrajka.

Ministar nije odustao od svoje neoliberalne mantre da para u budžetu jednostavno nema, a štrajkače je pokušao da zastraši pretnjom o daljem smanjivanju plate i disciplinskim postupcima protiv onih koji učestvuju u štrajku. Tako su otpočeli pregovori, koji su, nažalost, “prosvetare” primorali na srozavanje zahteva na novi minimum, kada im je, umesto vraćanja zarada na prethodni nivo, ponuđena novčana pomoć u iznosu do jedne mesečne zarade. Ministarstvo prosvete se i ovog puta držalo obrasca koje je trasiralo u toku studentskih protesta i blokade Filozofskog fakulteta krajem prošle godine: nakon dužeg perioda ignorisanja i manipulacija, usledili bi pregovori na kojima bi se razgovaralo o ispunjavanju zahteva koji zapravo predstavljaju redigovanu i osiromašenu verziju prvobitnih, čime bi se praktično iznuđivalo sporazumno rešenje.

Nakon više od dva meseca pregovora, Ministarstvo prosvete i prosvetni radnici nisu mogli da pronađu minimum neophodan za prekid štrajka, čije trajanje već neko vreme izaziva moralnu paniku među roditeljima i širim krugovima javnosti. Masovnost, jedinstvo radnika s jedne, a instrumentalizovani nemar nadležnih organa pod izgovorom da se “prosvetarim” nikako ne može izaći u susret s druge strane, omogućili su štrajkačima da ne podlegnu pod pritiskom javnosti, koja ih je nemilosrdno etiketirala kao neradnike (dok im je ministar finansija poručio da porazmisle o dodatnim poslovima kojima bi mogli da nadoknade smanjenje plate), ali i pred otvorenim pretnjama ministra prosvete Srđana Verbića da će nastavnicima koji nastave sa štrajkom već umanjene zarade biti smanjene za još 16%. Čini se da je ucenjivačka retorika ipak postigla kontraefekat.

Kršenje zakona o štrajku

Vlasti su pokušale da perfidnu podvalu ponude kao rešenje koje će dovesti do normalizacije nastave. Naime, sporazum o rešavanju spornih pitanja sadrži maglovitu formulaciju da će se tek od 1. juna pregovarati o visini nadoknade koja treba da bude isplaćena prosvetnim radnicima. Za razliku od preostala dva sindikata, predstavnici Unije sindikata i Sindikata radnika u prosveti nisu potpisali sporazum. Beskrupuloznost vladajuće strukture, međutim, ovde ne prestaje.

Ministar Verbić ne samo da potpisivanje Posebnog kolektivnog ugovora uslovljava pristankom na sporazum, već je direktorima škola uputio zvaničan dopis da se nastavnicima koji nastavljaju sa štrajkom dodatno umanje zarade za vreme koje su proveli u štrajku. To znači da vlasti, pored nelegitimnih, sada koriste i nelegalna sredstva, budući da ovakva mera predstavlja direktno kršenje zakona o štrajku. Čini se da ovakvi postupci Ministarstva podstiču otpor i solidarnost među prosvetnim radnicima, koji najavljuju radikalnije metode borbe. Uprkos skraćenim časovima, prosvetni radnici do sada su ipak obavljali niz nastavnih aktivnosti poput održavanja takmičenja, dodatne i dopunske nastave, kao i pripreme za prijemne i maturske ispite.

Pored svih ovih aktivnosti, petnaestominutno skraćivanje časova suštinski ne podriva normalne nastavne tokove. Njihovo ukidanje jeste korak do najradikalnijeg, zasad tek potencijalnog oblika otpora na koje bi vlast mogla da primora nastavno osoblje – obustavljanje pripreme i organizacije maturskih ispita. Slepo se pridržavajući vladinog neoliberalnog diktata, te dajući i vlastiti negativan primer, Ministarstvo prosvete navelo je prosvetne radnike da se beskompromisno suprotstave.

Obrazovanje za tržište

Budući da je vlast iscrpela sva svoja, čak i protivzakonita sredstva, poslednji adut kojim se štrajkači mogu primorati na potpisivanje spornog sporazuma jeste demonizacija prosvetnih radnika u javnosti i izazivanje panike među roditeljima. Panika se podstiče širenjem neosnovanih tvrdnji da se maturski ispiti neće održati, te da ocene na kraju školske godine neće biti zaključene. Pompezno se maše cifrom od stotinjak časova koje su deca izgubila za vreme štrajka.

No, čini se da neoliberalna država o deci vodi računa jedino sa ciljem da naudi egzistencijalnim interesima nastavnika. Ne želeći da se bavi gorućim problemom, premijer najavljuje uvođenje dualnog obrazovanja, koje za smisao ima implementaciju neoliberalnih reformi i na stupnjevima obrazovanja, koji za razliku od univerzitetskog nivoa, nisu do sada bili zahvaćeni ovim trendom. Dualno obrazovanje, koje podrazumeva paralelno školovanje i zaposlenje, inauguriše izjednačavanje civilizacijske tekovine obrazovanja sa potrebama tržišta. Time se granica između perioda školovanja i stupanja u radni odnos postepeno ukida, a eksploatacija normalizuje.

Najzad, treba biti iskren i priznati da školstvu u Srbiji jesu potrebne reforme, ali reforme koje neće podrazumevati tek puko opterećivanje nastavnika birokratskim poslovima, tj. reforme koje će biti udešene prema potrebama učenika, a ne potencijalnih poslodavaca. Takve reforme, koje će obrazovanje vratiti na nivo javnog dobra i razvojnog resursa, treba da sprovode prosvetni radnici koji neće biti poniženi i egzistencijalno ugroženi.

Bilten, 18.03.2015.

Radne žene, 20.03.2015.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on TumblrShare on RedditShare on StumbleUponEmail this to someone