Foto: Flickr
Prva država koja je uvela opšte biračko pravo bila je Novi Zeland. Koliko su »velike« i »značajne« države kasnile u tome, pripada novijoj istoriji sramote. U istoriji običaja, demokratija bez predstavnika i posrednika ima svoje »niše« u kojima su žene ravnopravno – ili superiorno – odlučivale o stvarima važnim za zajednicu, i posebno za žensku zajednicu. Antički atinski komediograf Aristofan je u svojim komedijama u kojima glavnu ulogu imaju žene, precizno dao pregled ženske kompetencije – i superiornosti – u pitanjima odlučivanja o kolektivu. Po njegovoj viziji, koja je dakako karnevalska, i izvodila se u društvu koje ženama nije davalo pravo glasa, i pred pozorišnom publikom u kojoj nije bilo žena, žene su bolje u odlučivanju o ekonomiji, mirovnoj politici, brizi za porodicu i zdravlje; nepotkupljive su, stalo im je do jednostavne jednakosti, nije ih mnogo briga za autoritete i retoriku, i visoke dužnosti lako zamenjuju svojim svakodnevnim poslovima. Zvuči sasvim moderno, ili da budemo tačniji, daje prilično katastrofalan uvid u progres socijalne misli koja se tiče žena u poslednja dva i po milenijuma…
No ono što kod Aristofana, ali i danas, budi nadu, jeste dobro potvrđeno i dokazano polje ženske kompetencije, koje uključuje sve tradicionalne okvire ženskog delovanja (»dužnosti«), ali uključuje i sposobnost munjevitog osvajanja onoga što muški deo sveta smatra umetnošću i velikom veštinom: vođenje politike. Da bi stvari bile još naklonjenije ženama, one su u pomenuta dva i po milenijuma pokazale nebrojeno puta da u slučaju isključenosti iz prostora politike umeju da nađu i otvore nove prostore. Ovo je lukavije predstavnike jačega pola dovelo do popularne manipulacije – da tvrde kako ženama i nije potreban prostor političkog delovanja, jer i onako sprovode svoju volju. U njoj drage volje učestvuju i žene koje bi želele da steknu kapital time što će se distancirati od feminizma.
Iz ovoga sledi osnovni problem definisanja položaja poslanice u modernim parlamentarnim društvima. One predstavljaju svoju stranku, kao i muški poslanici. Od njih se, međutim, sasvim prirodno očekuje i da predstavljaju žene, prvo zato što ih nigde u svetu nema u harmoničnoj predstavničkoj polovini, i drugo zato što je istorija ženskih prava uistinu kraća, mlađa, i neuporedivo siromašnija privilegijama nego zvanična muška istorija. Poslanik predstavlja (u najboljem slučaju) svoje biračko telo, u kojem veću javnu prisutnost imaju opet muškarci. Poslanica, dakle, predstavlja dva biračka tela, jedno vidljivo u javnosti i drugo uglavnom nevidljivo u javnosti. Poslanici su u većini dobro funkcionišućih demokratija toliko malo opsednuti ljudskim pravima da je bilo potrebno ustanoviti posebnu instituciju – čoveka koji se bavi ljudskim pravima (ombudsman).
Poslanice, međutim, na osnovu relativno nedavne povelje UN, imaju obavezu da stalno opominju kako su ženska prava ljudska prava, a na luksuz zaboravljanja ljudskih prava naprosto … nemaju pravo. To je, naravno, idealna situacija. Da li poslanice uistinu to rade, sasvim je drugo pitanje. Kada pratimo rad francuske skupštine, ima se utisak da žene odlično zastupaju ministarke u novim vladama sve od Lionela Žospena, premda zastupljenost žena u skupštini nije posebno velika. Danski slučaj je u pogledu zastupljenosti vrlo zanimljiv, jer je zahtev za 50% posto žena uspeo da sprovede do maksimuma koji se vrti oko 30%. Mnogo iskusnih žena u politici i feminizmu smatra da je to najviše što se realno može postići, u današnjoj osvešćenosti učesnika u demokratiji, što ne znači da se u »umetnosti realnog« ne moraju postavljati nerealni ciljevi.
Iz svega ovoga može se zaključiti da je položaj poslanice zaista drugačiji od položaja poslanika, i da ih stoga moramo različito definisati i ocenjivati, i da u savremenom svetu istorija polova ima mnogo i temeljnih direktnih posledica. Ako značaj te istorije merimo po prisutnosti u školskim programima, kulturi, medijima i uopšte javnom prostoru – o parlamentu da i ne govorimo – tek onda shvatamo razmere katastrofe. Na osnovu čega možemo očekivati da će se mišljenje vladajuće muške većine u parlamentu, u strankama koje su izrazito polno opredeljene i u biračkom telu, gde muškarci vode glavnu reč, ikada promeniti? Zašto bi se promenilo, kada omogućava trajnu i pouzdanu reprodukciju moći? Šta ostaje ženama, sem poverenja u naklonjene i savesne muškarce, koji su nesumnjivo u manjini u svim pomenutim kategorijama?
No pre predloga, raščistimo drugi važan aspekt položaja poslanice. Zahtev da se poštuje koliko-toliko harmonično zastupništvo, i drugi zahtevi koji poslanice razlikuju od poslanika, često se pretvara u ćutke podrazumevani zahtev da poslanice moraju biti mnogo bolje od poslanika. Ova manipulacija je diskretna i lukava, i vidimo je tek kada poslanica načini grešku, nespretnost ili prestup koji poslanici isto tako čine. U tome slučaju, javni bes, uvrede, nipodoštavanje i odgovarajuće kazne postaju neuporedivo jači nego u slučaju muške greške. Nažalost, različitost položaja poslanice u velikoj meri podrazumeva viši kvalitet i osvešćenost, upravo zato što izjednačavanje poslaničkog položaja znači ponovo da birači neće osećati nikakvu potrebu da budu posebno obazrivi prema polnoj zastupljenosti, da će se unutar stranaka nekažnjivo izvoditi čistke nad ženama, da će poslanici slepo prelaziti preko seksističkog ponašanja u parlamentu, i tako dalje.
Krug je zatvoren: da li je zahtev jednakosti i to da poslanice imaju pravo na jedanku glupost, nesposobnost ili greške? Ne, nikako, jer to zbog istorije žena podrazumeva radikalnije posledice u drugim fazama biranja i predstavljana. Poslanice imaju manje prava da budu loše. Kada su loše, postavlja se pitanje njihove izolovanosti, odbijanja komunikacije i muške poslaničke nadutosti, jer – opet zahvaljujući poznavanju ženske istorije – najverovatnije nije iskorišćena mogućnost sporazumevanja, kompromisa i razumnih dogovora, kojima su žene sklonije, jer je kultura tako konstruisala njihov pol. U tome slučaju, ogorčenost muškaraca koji se nisu dovoljno potrudili, i žena koje se osećaju ne samo nepravedno isključenim nego i poniženim delovanjem svojih predstavnica, podjednako nemaju mesta, jer blede i nestaju pred vulgarnim i grubim napadima na žene.
Ostaje li još išta za predlog? Vrlo malo, ali mogućno. U Aristofanovim komedijama, žene ili direktno osvajaju prostor, ili svojom političkom veštinom i prevarama ubede muškarce da im predaju vlast, ili kažnjavaju muškarce koji ih vređaju i zaviruju u prostore njihovog odlučivanja. Kako dvadeset i pet vekova još nije proizvelo drugačije muškarce, utopijska druga varijanta, premda je izvesno najbolja, ne izgleda realno. Treća ne predstavlja poseban politički napredak. Ostaje prva, isprobana u nedavnoj prošlosti, i sa nesumnjivim prednostima za izvođenje u modernom društvu: nenasilna je, medijski privlačna, vremenski ograničena, i za učesnice predstavlja sticanje nezamenljive terapijske energije. Ona bi se mogla izvoditi na nivou biračkoga tela, na nivou stranaka, i na nivou parlamenta. Ona predstavlja prekoračivanje neplodnih ograničenja »profesionalnosti« žena u politici, jer je jedna od glavnih prednosti žena glumljena ili stvarna neprofesionalnost u politici – posebno kada nam se svakodnevno serviraju zastrašujući primeri muške političke neprofesionalnosti.
U zapletu koji mi služi kao primer, Aristofanovom, zauzimanje simboličkog javnog prostora propraćeno je … seksualnim štrajkom. Savršena neozbiljnost predloga, i njegova preteća efikasnost ne dozvoljavaju bilo kakvu aktualizaciju, ali dobro ilustruju širinu mogućnosti delovanja koje žene, svedene na »ženske« funkcije, mogu razviti sebi u korist. Ostaviću po strani utopiju o ženskoj solidarnosti i inovativnom organizovanju, i pomenuću samo jednu strategiju, retoriku. Kada je Nikson, uglavnom po sramoti zapamćeni bivši američki predsednik, umro, mnogi su senatori imali tipske, veličanstvene, »istorijske« izjave na raznim američkim televizijama. Sećam se samo jedne uspomene, koju je iznela demokratska senatorka iz Kolorada: u lepo oblikovanoj i kratkoj priči o njenim početničkim danima u Beloj kući, bio je i detalj da je Nixon razmestio naoružane pripadnike Nacionalne garde svuda po vrtu, tako da su se službenici bukvalno spoplitali o njih, i da je, kada se šminkao za TV nastupe, preterivao sa tamnim puderom, tako da je uvek delovao žućkasto. Neobavezno i tako ženski, zar ne?
Radne žene, 26.9.2016.