Autorka: Iva Martinović
U Srbiji ima mnogo žena koje pamte vreme kada su one i njihove majke i bake i zakonski tretirane kao niža bića. Sve do 1945. godine, njihova država ih je diskriminisala na svaki mogući način. Udovice sa decom tretirane su gore nego u najstrašnijim pričama iz zemalja u kojima vlada šerijatski zakon. A ako bi nekoj devojci roditelji i dozvolili da se školuje, država se potrudila da im onemogući pristup visoko kvalifikovanim poslovima. Zakon im nije dozvoljavao da postanu profesorke, arhitekte, lekarke- te poslove u državnoj službi mogli su da dobiju isključivo oni koji su odslužili vojni rok.
Posle 2. svetskog rata dolazi do nagle emancipacije žena, one masovno počinju da se školuju i da rade i da zauzimaju visoke položaje u državnim preduzećima. To je sve prekinuto početkom 90-tih kada žene ponovo postaju odmor radnika, neko ko održava porodicu dok muškarci ili neposredno učestvuju u ratu ili su zauzeti navijanjem za jednu od zaraćenih strana. Na velika vrata na scenu se vraća crkva koja, i tokom ratova i posle njih, dobija veliku ulogu u oblikovnju političkog i društvenog života. Populistički i nacionalistički političari u saradnji sa crkvenim velikodostojnicima poslednjih četvrt veka žene vraćaju na ognjište, dodeljujući im isključivo ulogu majki i čuvarki porodične ćelije.
Budući da se Srbija odlučila da krene putem evropskih integracija, bilo je neophodno doneti niz zakona koji bi trebalo da spreče diskriminaciju svih ugroženih grupa pa i žena. Već godinama ti zakoni postoje ali i danas je u Srbiji ženama potrebna velika hrabrost da bi javno progovorile o bilo kom obliku diskriminacije kojem su izložene.
Nasilje u porodici tolerisano je i od strane policije, pravosuđa a i od samog društva koje je i dalje duboko patrijahalno i krajnje tolerantno na svaki vid nasilja. Tokom poslednje dve godine došlo je do dramatičnog porasta ubistava žena od strane svojih partnera. Samo za prvih pet meseci ove godine, u tzv. porodičnom nasilju, ubijeno je 26 žena. Vesti o tim tragedijama traju dan ili dva i često su u medijima tretirane kao ljubavne priče sa tragičnim krajem.
Pljačkaška privatizacija koja je izvedena tokom tranzicije i svetska ekonomska kriza koje je imala posledice i po Srbiju, dovela je do ogromnog porasta stope nezaposlenosti koja trenutno iznosi više od 20% a koja će, po mnogim relevantnim procenama, i ove godne nastaviti da raste. U tim okolnostima a bez efikasnog sudstva, mnogi radnici a pre svega radnice, ostavljene su na milost i nemilost poslodavaca i privatnih preduzetnika ali i rukovodilaca preduzeća u državnom vlasništvu. U društvu je svesno stvarana predstava da su samo privatni preduzetnici a pre svega, tzv. tajkuni, skloni kršenju elementarnih radnih prava svojih zaposlenih. Međutim, praksa pokazuje da su veoma često upravo rukovodioci državnih preduzeća i institucija pribegavali protivzakonitim merama da bi se oslobodili ili viška zaposlenih ili onih koji ih nisu bespogovorno slušali.
Sudeći po pritužbama koje se podnose poverenici za ravnopravnost, zaštitniku građana ili nevladinim organizacijama koje se bave sprečavanjem diskriminacije, poslednjih godina, žene su ponovo prve na listi za otpuštanje, degradiranje ili smanjivanje plate. Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, jedna je od brojnih državnih institucija koja ima već uhodanu praksu kršenja i zakona o radu i diskriminacija žena, pre svih, onih starijih koje rade na poslovima higijeničarki i servirki. Zapošljavaju ih na određeno vreme, posle isteka roka od godinu dana raspisuju novi konkurs za isto radno mesto i iste te žene ponovo zapošljavaju. Jedna od njih je Olivera Petrović kojoj je posle 7 godina produžavanja ugovora o radu, bez ikakvog obrazloženja prekinut radni odnos. Obratila se Komitetu pravnika za ljudska prava koji su podneli pritužbu povereniku za zaštitu ravnopravnosti.
Slušate Oliveru Petrović i Danila Ćurčića iz Komiteta pravnika za ljudska prava.
Olivera Petrović: Ja sam Petrović Olivera, radila sam na Institutu za onkolikogiju i radiologiju od 1.8.2008. Radila sam tri meseca kao spremačica na odeljenju hirurgije. Posle sam prešla u kuhinju i radila sam sve do 31.11.2014. Dok sam bila na higijeni, ribale su se sobe, WC, hodnici. Kad sam prešla u kuhinju, prvih mesec dana sam bila samo na higijeni, ribala sam celu kuhinju, WC. Pošto su bele pločice, to je moralo sve da blista. Posle sam otišla na odeljenje. Servira se u kujni, stavlja se u kolica i idemo od sobe do sobe, pacijentima dajemo. Morali smo da znamo dijete, koji pacijent šta jede, šta sme, šta ne sme. Radila sam šest i po godina bez dana bolovanja i bez i jednog jedinog izostanka sa posla.
Radila sam prvu godinu, od 1. avgusta. 2008, tri meseca na higijeni i dvanaest meseci bez prestanka, bez prekida u kuhinji, što znači petnaest meseci. To niko nije video da je to petnaest meseci rada. Tako su rekli, ako jedan dan preko godine imaš, moraju da ti daju rešenje za stalno. Posle godinu dana rada, idete 31 radni dan na biro rada, s tim što biro to nadoknađuje. Primate preko biroa, ide vam staž, ide vam sve. Kad prođe 31 dan, vi se automatski sa radnom knjižicom i fotokopijom lične karte vraćate na posao i nastavljate da radite sledećih godinu dana.
To je tako trajalo šest i po godina. Onda sam 27. aprila 2014. dobila infarkt. Ugovor mi je važio do 29. aprila. Bila sam u bolnici, bio je jak infarkt, imam dva stenta. To je bila nedelja, sin je u ponedeljak odmah otišao u kadrovsko radi zdravstvene knjižice. Službenica iz kadrovskog mu je rekla da mora da ide kod direktorke ili šefovice njihove da sa njom vidi šta i kako. Ona mu je rekla da ne može da mi produži socijalno. Da sam trudna možda bi i produžila. Za trudnoću, za bolest deteta i još za nešto se produžava, a to što sam ja četiri puta bila klinički mrtva, što nisam umrla, verovatno. A ja smatram da žena u pedeset devet godina infarkt može da dobije, ali bebu ni slučajno.
Pisala sam to i direktoru u dopisu. Oni su odgovorili ovako kako sam vam sad rekla: da oni nisu mogli meni da produže, da nisu imali prava da mi produže zdravstveno, da je meni ugovor isticao a to što sam ja dobila infarkt, to je verovatno moja stvar.
Posle infarkta je ugovor produžen. Bivša načelnica, v.d.šefovica, Anđelka Ranković je otišla na godišnji odmor i došla nam je prava načelnica, Snežana Ostojić. Anđelka je napravila raspored, mene je stavila popodne, a Snežani, načelnici nije rekla da sam ja imala infarkt i ona me je neznajući stavila da budem na interno. Kad sam došla, ja sam joj rekla da sam imala infarkt. Ona je rekla da joj to niko nije rekao. Odmah me je prebacila i ostala sam na kuhinji na higijeni.
Obrazloženje za moj otkaz je moje srce. Posle tih pet meseci 31.11.2014. sam došla u popodnevnu smenu, mlada šefovica je stajala između stola i stolice, pozadi je stajao raspored jer nam na zidu stoji raspored rada. Ja sam pogledala i odmah sam videla da meni nije produžen ugovor. Rekla sam ‘Jel meni produžen ugovor?’, ‘Nije.’ Pogledala sam i samo sam ih pitala ‘Da li vam nije gre’ota božija, šta ste mi uradili?’ Onda mi je načelnica rekla ‘Olja, pa to je radi tvog srca. Znaš, ne možeš ti da ideš na internu.’ Ne postoji samo interno odeljenje na onkologiji. Kako sam mogla da idem na dečije i na urologiju?
Rekli su nam da sačekamo da će da nas vrate a da je ovo sve i naše otkaze, potpisao direktor svojevoljno a da ministarstvo nije podpisalo. Onda je rečeno da će nas zvati. Nisu zvali mesec dana. Okrenla sam jedno dva puta telefon: ‘Bićeš obaveštena, bićeš obaveštena’. Onda sam ja, na nagovor svoje dece, rešila da odem u institut da vidim šta se dešava. Otišla sam kod načelnice, ona je rekla da siđem kod pravnice. Pravnica je rekla da ministarstvo nije odobrilo, nije produžilo, da idem kod šefovice… I tako su me šetali i šetali i niko nije odgovoran, oni ne mogu ništa, direktor ne može da produži bez saglasnosti ministarstva. Onda sam ja nabavila Danilov broj, zvala sam ga i došle smo kod njega moje koleginice i ja, nas sedam ili devet. Plus su dobile otkaz spremačice. Ostale su bar njih četiri posle mene. Jedna od njih je veza naše sadašnje v.d. šefovice i normalno da je ona ostala a ja sam dobila otkaz.
U januaru sam zvala načelnicu koja mi je rekla da se otvara konkurs 8.januara- ‘Konkuriši!’. Ja sam konkurisala. Do 9. februara nisam dobila ni primljena si, ni nisi primljena. Ali sam čula da su se vratile: snaja šefovice vešeraja, veza bivšeg šofera direktora i kuvarica, bez oglasa, bez ičega. Onda sam ja pisala direktoru, žalila sam se. Dobila sam odgovor samo ko je primljen, ne obrazloženje zašto nisam primljena. Šefovice su odgovorile da ja nisam oštećena. Koleginice i ja smo pisale ministarstvu. Ministarstvo je odgovorilo da je to stvar kuće, da oni sa time nemaju ništa. 1. januara 2015. svima koje su ostale je automatski produžen ugovor bez sanitarnog minimuma, bez ikakvih papira, onako kako se uvek produžava. A inače kad sam pošla kod Danila, ja sam išla i skupljala papire komplet kujne, svih žena koje su na ugovoru da donesem kod Danila u slučaju da i one ostanu bez posla, da bismo imale neku zaštitu, da probamo nešto. Kada su one videle da će njima da se produžavaju ugovori bez problema, da li više neće ili ne smeju da se javljaju, to me ne interesuje.
Danilo Ćurčić: Ovaj primer je zapravo ilustracija poštovanja radnih prava u Srbiji. Ako govorimo o javnoj instituciji, odnosno Institutu za onkologiju koji duže od deset godina, u ovom slučaju konkretno šest godina produžava ugovore, zloupotrebljava ovlašćenja koja ima po zakonu o radu, ne znam šta možemo da očekujemo od drugih poslodavaca za koje tvrdimo da su privatni poslodavci gori od državnih. Ovo je jedan klasičan primer dugotrajne zloupotrebe ovlašćenja, pre svega, instituta. Sa druge strane, stavljanje u nepovoljniji položaj onih zaposlenih koji su na nižim pozicijama, koji nisu dovoljno moćni u hijerarhiji unutar same organizacije da se čuje njihov glas. U svim slučajevima koji su došli do nas, to su bile žene koje su na najnižim pozicijama i najmanje plaćene. Mi smo, zapravo, i pokrenuli postupak koji se tiče utvrđivanja diskriminacije u ovom slučaju po nekoliko osnova: po osnovu pola, pre svega i sa druge strane, po osnovu starosti. Dodatno pravilo koje smo uspeli da utvrdimo je da su to starije žene koje su već pred kraj radnog staža u tako nepovoljnom položaju. Sa jedne strane, žene, sa druge strane, najmanje plaćene i one koje su najstarije u kolektivu.
Zapravo, sada je došlo do preokreta. Ovo pravilo da se ugovori produžavaju posle godinu dana važi i dalje. Poslodavac, u ovom slučaju Institut za onkologiju, bira one žene sa kojima će produžiti ugovore. One koje su im se zamerile, one neće dobiti nove ugovore. I Olivera je jedan od onih slučajeva koji nisu uspeli da dobiju novi ugovor. Sada čekamo odluku poverenice za zaštitu ravnopravnosti u slučaju koji smo pokrenuli. Dalje ćemo videti u skladu sa tom odlukom i drugim zakonskim mogućnostima koji nam je još pravni put u ovom slučaju.
Zaključivanje tih ugovora o radu na određeno radno vreme je školski primer kako se zloupotrebljava ovlašćenje. Posebno sa tom pauzom da vama, zapravo, dođe do prekida radnog odnosa. Nakon toga vi zaključujete novi ugovor skoro po automatizmu. Vi ste na neki način zadovoljni time što ste dobili novi ugovor. I upravo to se i desilo, onog momenta kad niste dobili novi ugovor, neko je progovorio o tome. Da su svi dobili novi ugovor mi ne bismo ni čuli za ovaj slučaj. To je ovo što je jedan dodatni problem, zaposleni su stalno zarobljeni u tom radnom odnosu i produžavanju tih ugovora beskonačno i da im se krši niz prava. Dakle, vi ako imate neki zdravstveni problem pred kraj radnog odnosa, imate ozbiljno pitanje šta će se desiti dalje. Dakle, jedna nesigurnost.
Sa druge strane, naknade za nezaposlene se razlikuju u odnosu na to da li imate radni odnos koji traje godinu dana, dve, pet. Ceo taj korpus prava koji je njima pripadao nisu uspevale da ostvare u punom obimu. Kad se još na to sve doda da se radi o Institutu za onkologiju a ne o nekome od poslodavaca za koje tvrdimo da su neoliberalni kapitalisti koji zloupotrebljavaju radnike, onda mi nemamo pozitivnu sliku. Ako država to radi, onda šta je sa onima za koje već imamo informacije da se loše ophode prema radnicima, odnosno da krše prava radnika u radnom odnosu.
Po pravilu koje postoji nekoliko godina u tom institutu, radnici kojima je istekao ugovor odlaze u kadrovsku službu ili kod pravnika i pitaju šta se dešava i kada će dobiti novi ugovor. U ovom slučaju se desilo da su stalno dobijali odlaganja, za dve nedelje, tri nedelje, mesec dana, dva meseca. Suština je da se čekalo da prođu tri meseca kada gubite pravo da podnesete tužbu zbog povrede prava iz radnog odnosa. To je potpuno usavršen sistem zloupotrebe prava koje je primenjvao Institut u ovom slučaju.
Ako imate jasan opis posla onda radite ono što vam je opis posla, ne možete da radite druge poslove. I sve što bi se radilo van vašeg opisa posla može da se podvede u određenim slučajevima pod zlostavljanje na radu. Interesantno je da postoje minimum dva sindikata u ovom Institutu i da sindikati uopšte nisu reagovali na ovo što se dešava. To nije jedan slučaj, to je masovno otpuštanje i novo zapošljavanje, masovna dugogodišnja zloupotreba prava i najbrutalnije moguće kršenje prava radnika a sindikati uopšte ne reaguju na to. To dodatno zabrinjava i pokazuje kakva nam je situacija u toj oblasti. Može da nam da dobru ilustraciju.
Olivera Petrović: Šta da kažem? Samo me interesuje dokle će da se ide ovako. Ko zna koliko Olivera još postoji ali moraju da ćute. Mnogo sam razočarana, mnogo sam povređenja i kao osoba i kao ličnost. Ne znam šta da vam kažem, jednostavno, ja sam ’55. godište, ne mogu da verujem da ovako nešto može da se desi. Primili su dve koleginice koje su do danas bile samnom da bih ja ostala sama. Verovatno se nadaju da ću da stanem. Ali neću! Poručujem im da neću. Ići ću do kraja. Mene niko neće ponižaviti. Ja imam svoj ponos i svoje dostojanstvo.
Danilo Ćurčić: Suštinski nema previše mogućnosti zato što su joj istekli rokovi koji se tiču tužbi. Građani kad su u ovakvim situacijama često se odluče da ne idu u sudske postupke jer ne očekuju ništa. Očekuju da to traje jako dugo, da plate takse za sudske postupke, da na kraju zaista ne znaju šta će se desiti, da li će dobiti ili neće spor iako je vrlo jasno šta je suština celog spora. Jako često ljudi odustaju od toga da bilo šta sudski pokušavaju. Na druge načine pokušavaju da zadovolje pravdu. Poenta je da nema previše opcija. Ozbiljan dodatni problem je da Olivera ima toliko godina i teško može da nađe posao kod drugih poslodavaca jer poslodavci teže zapošljavaju starije osobe. U suštini, ona zaista nema puno opcija u ovom konkretnom slučaju: ili da je Institut vrati, što je jako teško ili da nađe neki drugi posao što je još teže.
Olivera Petrović: Ja bih volela samo da se stane na put ovome što se radi. Ništa ne tražim, samo da se stane na put i da mi odgovorno lice objasni kako nisam imala pravo na socijalno kad sam dobila infarkt a bila sam u radnom odnosu. I dokle više, da li imaju granice?! Ako kažeš istinu, ti si završio ako nisi za stalno. Istina boli ali kakva je takva je.
Uz starije žene, najčešće su diskriminisane trudnice i žene sa malom decom. Retko se koja usudi da se žali što se posle porodiljskog vraća na radno mesto početnika uz platu umanjenu i do 60% jer bi trebalo da bude srećan što uopšte ima posao. A, ukoliko je ovom oprobanom metodom degradiranja i ponižavanja nateraju da ode, preporuku za drugi posao neće dobiti ako se nekome bude požalila. To je nešto što prolazi kao sasvim normalno i što žene koje odluče da imaju decu i očekuju, naročito u većim kompanijama. U jednoj takvoj radila je, pre nego što je dobila blizance, Jelena Čolić.
Jelena Čolić: Radila sam normalno i sve je bil ok dok 2012. nisam otišla na održavanje trudnoće jer sam imala rizičnu blizanačku trudnoću i od prvog dana sam morala da ležim. Praksa je bila takva da se zadrži sva imovina kompanije, laptop, telefon, da budeš uključen sve vreme. I dok ležiš, moraš da budeš na raspolaganju kolegama ukoliko ima neko sporno pitanje da pomogneš. Ja sam sve to odradila i sve je bilo ok. Par dana pre nego što je trebalo da se vratim na posao, otišla sam da se dogovorim sa direktorom oko neiskorišćenog godišnjeg odmora i tada mi je saopšteno da će mi godišnji odmor biti odobren ali kada se budem vratila više neću biti na poziciji šefa odeljenja, nego ću biti raspoređena na neku saradničku poziciju. Tada još uvek nisam znala na kakvu saradničku poziciju. I tada mi je saopšteno da će mi plata biti smanjena više nego duplo. Posle toga sam otišla na godišnji odmor. Kada sam se vraćala sa godišnjeg odmora, dete mi se razboli na putu i ja istog tog dana odem kod doktora i otvorim bolovanje, prekinem godišnji odmor. Sutradan mi na kuću stiže aneks sa promenom pozicije. Nisu sačekali ni da se vratim sa godišnjeg odmora, nego su mi bukvalno na kuću poslali aneks i spustili su me na neku nepostojeću poziciju. Kao da su izmenili sistematizaciju a naravno da nisu. Pokušali su da izmene ali je nisu izmenili onako kako treba. Rasporedili su me na poziciju saradnik, izmišljeno radno mesto koje do tada nije postojalo, spojili su dva radna mesta i rasporedili su me na niže radno mesto- saradnik za radno-pravne i upravno-pravne poslove a ostao je opis poslova manje-više sve ono što sam ja i do tada radila ali oni su morali i u pravnu formu da uviju spuštanje moje pozicije.
Oni smatraju da žena koja je majka više neće moći da odgovori svojim radnim zadacima. Najpre to rade zato što radno vreme ne postoji. Radno vreme je kad dođeš i ako odeš kući, ti si i dalje uključen u posao.
Ja sam dala otkaz, otišla sam iz firme, tužila sam ih. Nadam se da ću legalnim putem da se izborim za svoje pravo, da dokažem da sam diskriminisana. Osećala sam se grozno, povređeno, poniženo. Ja nisam vraćena na poziciju pripravnika zato što sam loš radnik nego zato što sam sada majka dvoje maloletne dece. To su bile grozne priče. Ja sam čula priče od kolega još dok sam bila na porodiljskom da je moj direktor rekao da će od sada zapošljavati samo muškarce jer ne može više da gleda žene koje drže teglu kiselih krastavaca na stolu. On je to posle i dokazao, na moje mesto došao jedan kolega. Muškarci su ti koji ne idu na porodiljsko u zemlji Srbiji.
Moja bivša direktorka nije ni dočekala da se vrati sa porodiljskog, zamenio je sadašnji direktor pravne službe. Odmah su je zamenili. Koleginica iz marketinga je smenjena tj. zamenjena i na njenu poziciju je došao muškarac a nju su proglasili tehnološkim viškom. Ima puno primera, ja bih mogla i poimenično da ih navedem ali ne smatram da je to bitno. Nije to moj lični problem, to je sistemski problem. I u Telenoru imam bivšu koleginicu koja je isto tako proglašena tehnološkim viškom odmah kad se vratila sa porodiljskog.
Moj način je bio što sam podnela tužbu sudu, koleginica iz marketinga je dobila postupak pred poverenicom i sada će to mišljenje poverenice da iskoristi pred sudom i ona će tužiti. Kada sam pričala sa koleginicom koja je dobila otkaz u Telenoru tj. proglašena tehnološkim viškom, pričala mi je da se jako loše osećala. Ona je psiholog po profesiji i opisala mi je svoje stanje kao beznadežno u tom trenutku jer prosto nije znala šta će. Javila se na hiljadu konkursa za koje je bila kvalifikovana i kvalifikovanija od onih koji su primljeni ali nije dobila posao. Ona je rešila sada da pokrene sopstveni biznis. Želim joj puno sreće. Odustala je od traženja posla jer kao majka maloletnog deteta uopšte nema nikakvu šansu naspram onih koji nemaju decu.
Sudovi i dalje ne primenjuju međunarodno pravo, niti primenjuju međunarodne norme. Da li ne znaju ili neće da primene? Ja mogu da vam kažem da postoji konvencija međunarodnog prava broj 183, Međunarodne organizacije rada koja baš reguliše tu situaciju i ima čak podnaslov ‘Zaštita zaposlenja i nediskriminacija’. U tom članu se kaže da žena posle porodiljskog odsustva ima pravo da se vrati na isto radno mesto ili na odgovarajuće radno mesto sa istom platom. Sudovi bi zapravo samo trebali da utvrde da li se žena vratila na isto radno mesto ili na odgovarajuće radno mesto sa istom platom i da u skladu sa tim donesu odluku. A ne da beskonačno traje taj postupak, da ispituju svedoke, traže druge dokaze, gube vreme. I obično se to tako završi da se prvostepeni postupak izgubi i da se ide na drugostepeni postupak koji u ovoj zemlji traje dugo.
Slična je situacija, koliko sam ja razumela, i sa upitnicima. Spomenula si koleginicu iz Telenora koje je odustala od traženja posla zato što je majka maloletnog deteta.
Jelena Čolić: Da, da. Upitnik sadrži, naravno pitanje ‘Da li imate decu i koliko godina vam ima dete?’. Što su deca manja, to su vam manje šanse da dobijete posao.
‘Da li planirate dete?’ to je normalno pitanje i na upitnicima i na razgovorima, nema tu dileme, to je opšte poznata činjenica. Iako je zabranjeno da se postavlja.
Naravno da sam očekivala da će mi se to desiti. Priča je krenula pre nego što sam ja trebala da se vratim, kako će menjati kolektivni ugovor, kako će menjati sistematizaciju, kako će ukinuti rukovodeće pozicije jer im to ne treba. Oni su mene naterali da odem jer ja znam kako bi izgledalo da sam ostala da radim jer sam gledala kako je drugim kolegama. Stvara situacija da moraš da biraš: da li da zadržiš posao ili da budeš odgovoran roditelj. To je ono što je strašno.
Koleginica koja je bila pomoćnica direktora pravne službe je otišla na porodiljsko, porodila se i čim se porodila, odmah je ukinuto radno mesto. Ona je tada izabrala da bude proglašena tehnološkim viškom da ne bi bila raspoređena na neko drugo radno mesto. Ustvari, kao učinili su joj da dobije otpremninu i da ode.
Žene imaju strahovit problem zato što od bivšeg poslodavca moraju da traže preporuku da bi se zaposlile. Ukoliko bilo šta loše kažu ili ukoliko tuže firmu u kojoj su radile, one više ne mogu da dobiju preporuku poslodavca iako je preporuku dužan da im da poslodavac kakvu god. On u preporuci ne mora da napiše da su one idelane radnice. Suština je da napiše onako kako jeste ali oni ni to neće da urade za njih.