Foto: Flickr
U subotu, 3. septembra, u Kulturnom dodatku Politike objavljen je tekst Andree Jovanović pod naslovom „Zašto žene idu u crkvu“. Nekoliko dana kasnije, na svom facebook profilu, Jovanović je objavila dužu verziju istog teksta, sada pod naslovom „Žene ni na nebu ni na zemlji“. Kako je autorka smatrala da treba da objavi i integralnu verziju teksta, ja ću se ovde pozabaviti tom verzijom.
Tekst „Žene ni na nebu ni na zemlji“ bavi se položajem žena u Srbiji, konkretno činjenicom da se nalaze rastrgnute između dve pozicije („spasilačka pokreta“ kako ih naziva autorka) – pravoslavlja i liberalnog feminizma, gde ni jedna ni druga pozicija ne nude rešenja njihovih svakodnevnih problema. Razmatrajući opcije koje se ženama nude, Jovanović dolazi do sledećeg zaključka: „Žene u Srbiji većinom doživljavaju liberalne feminističke vrednosti kao nametnute sa zapada, nešto što im je strano, a crkvene propovedi kao zahteve koji se mogu zaobići ili tek delimično primeniti“. Na kraju dodaje da se odnos žena prema pravoslavlju treba posmatrati iz ugla problema sa kojima se one suočavaju i koji su „utkani u njihovu izvornu, suštinsku feminističku borbu“. Tačnije bi možda bilo reći da se tekst bavi time zašto nemogućnost jedne pozicije (liberalni feminizam), žene gura u pravcu druge (pravoslavlje).
Liberalni feminizam kako ga predstavlja autorka, kao preduzetnicu koja gazi sve pred sobom kako bi postigla svoje ciljeve, samo je deo tog ogranka feminizma. Liberalni feminizam je individualistički pristup feminizmu, u kome je fokus na samostalnom izboru i zalaganju svake pojedinke kako bi dostigla svoje ciljeve. Ako bi trebalo liberalni feminizam sažeti u jednu rečenicu to bi bilo „Ja biram svoj izbor, i sama ostvarujem svoj cilj“. Taj izbor može biti da postane preduzetnica, predsednica države, ili pak da postane domaćica koja gaji decu i redovno posećuje crkvu. Liberalna feministkinja ne bi imala nikakvih problema sa ženom koja je duboko religiozna i koja poštuje sva crkvena pravila. Ukoliko je, naravno, sama to izabrala.
Ko bi bile predstavnice liberalnog feminizma u Srbiji? Da li bi to bile žene koje su 8. marta 2014. godine koračale ulicama Beograda noseći transparent „Manite se poklanjanja cveća, vratite nam naša preduzeća“? Ili bi aktivistkinje sigurnih kuća trebalo smestiti pod kišobran liberalnog feminizma? Feminizam, prava žena, rodna ravnopravnost nisu teme javnih debata. Izuzetak čine Međunarodni dan žena ili situacija kada se desi nekoliko slučajeva ubistava žena kao rezultat nasilja u kratkom vremenskom periodu. Van toga, feminizma u Srbiji kao da nema (češće se čuju anti-feministički glasovi), a tada se čuju feministički glasovi koji nikako ne bi mogli da se podvedu pod liberalni feminizam.
Kako Jovanović ne imenuje liberalne feministkinje, njihove organizacije, ili feminističke tekstove na koje referira, nije jasno o kome govori. Jedina organizacija koju imenuje su „Žene u crnom“ (koje, takođe, nikako ne mogu da se smatraju predstavnicama liberalnog feminizma). Njih pominje u kontekstu dvehiljaditih, kao jednu od feminističkih organizacija koja se bavi temom „žene u pravoslavlju“. Rečenicu pre toga, autorka navodi „Direktni sukobi ove dve pozicije bili su učestaliji i vatreniji tokom devedesetih, kada se može reći da je Crkva igrala znatno važniju ulogu u političkom životu Srbije nego danas“. Ovde se prepliću oba problema teksta. Sukobi devedesetih nisu bili sukobi liberalnog feminizma i pravoslavlja, već su bili sukobi nacionalista, kod kojih je Crkva igrala jednu od značajnijih uloga i pacifističkog, anti-nacionalističkog pokreta. U ovom potonjem pokretu moraju se izdvojiti „Žene u crnom“[1], pacifistička, feministička organizacija, koja je i nastala kao reakcija na ratove u bivšoj Jugoslaviji, i čija delatnost je bila mnogo zapaženija devedesetih nego dvehiljaditih.
Dakle, dihotomija postavljena na početku teksta ne može da stoji, jer je jedna strana u sukobu nepostojeća. Što se druge strane tiče, i tu autorka ne uspeva da je adekvatno prikaže. Srpska pravoslavna crkva je pre svega – srpska, i o njoj se ne može govoriti bez da se posveti pažnja nacionalizmu. Ni u jednom trenutku Jovanović ne pominje problem nacionalizma koji postoji u pravoslavnoj crkvi u Srbiji i koji utiče na to koje će se žene okrenuti crkvi i na koji način.
Konačno, ko su te žene Srbije o kojima Jovanović piše? Da li među njima ima lezbejki, Romkinja, beskućnica, da li ima žena žrtava porodičnog nasilja? Tema odnosa žena prema religiji i religijskim praksama je svakako interesantna i treba joj posvetiti pažnju. Isto važi i za temu odnosa feminizma prema religiji i vernicama. Svođenjem obe teme na imaginarni sukob, neće se daleko stići.
[1] „Žene u crnom“ predstavljaju međunarodni anti-ratni pokret koji je formiran u Jerusalimu 1988. godine, kao reakcija na kršenja ljudskih prava od strane Izraelskih vojnika u Okupiranim teritorijama. U Srbiji su „Žene u crnom“ aktivizam otpočele oktobra 1991. godine.
Radne žene, 12.9.2016.