FOTO: John Atheron
Bolničarka je u izvesnome smislu više muška no ženska profesionalna niša: dok je za žene to samo još jedna od mnogih mogućnih profesija, sa svim ugrađenim elementima podređenosti pretežno muškom (lekarskom) autoritetu, za muškarce – mogućne pacijente to je ikona u koju se upisuju mnogi strahovi i nade. Strah od smrti, dakako, i uz njega arhaično uverenje da žene, koje se smrti boje manje, mogu druge od nje odbraniti bolje i trajnije. Dok je autoritet muškosti u punoj snazi, spreman je da konkurentne žene olako proglasi opasnošću (veštice, zavodnice, grešnice), a kada snaga u bolesti popusti, taj se autoritet obraća ženama i traži njihovu pomoć (majka, pomoćnica, negovateljica… i bolničarka).
Uloga bolničarke stoga je visoko ambivalentna, i prepliće se sa suprotstavljenim cenzorskim postupcima i višestrukim tabuima, pri čemu je postojanje profesije muškoga bolničara praktično neprimetno na ovom uzbudljivom prizorištu proizvodnje mitskih slika. Nije nimalo slučajno što je stariji termin za pomoćnicu bolesnima, vezan za žene uključene u najniži nivo crkvene organizacije, ostao i danas – »sestra«, čak i kada je reč o bolničarkama »u civilu«. Taj termin podseća na polni tabu blizak incestualnom, na seksualnu nedodirivost osobe koja leči druge. On istovremeno povlači granicu između dozvoljenih oblika lečenja i žena pripuštenih u sistem, nasuprot »neregularnim« izlečiteljkama, travaricama i sličnima, kojima crkva ili institucije zdravstva nisu dali mandat za lečenje. Uniforma, obavezna bela boja koja zaslepljuje i dematerijalizuje, svi ti znaci prepoznavanja imaju ulogu da potvrde institucionalizovani status bolničarke.
Uobičajeno dejstvo starih tabua u kulturi je da izazivaju želju za kršenjem, posebno ako kazna više nije upisna u socijalnu praksu. Stoga je sestra u belom tako popularni objekt seksualnih aluzija, humora, pornografije, i konačno popularnog podžanra »ljubića« – doktorskog romana. Zaljubljivanje u bolničarke nije samo posledica intimizacije i straha od smrti, to je čitljiv postupak izbora slabe i podatne partnerke, koja se iskazala i dokazala brigom u trenutku muškarčeve slabosti: ona time garantuje da se neće protiviti autoritetu. Primećujući bolničarke, praveći primedbe na račun njihovog izgleda, flertujući sa njima, muški bolesnik dokazuje kako je živ i kako njegova polnost nije ugrožena. Od traume do fantazme put je relativno kratak, i omogućava raspon od ikone bolničarke-anđela, do skrivenih mitova o bolničkom promiskuitetu. Dodajmo tu i rasprostranjeni prosede horor-segmenta popularne kulture, koji počinje pretpostavkom o disfunkcionalnosti institucija i ljudi u njima, i dobićemo krajnji ikonički proizvod, zastrašujuću bolničarku.
Ikona bolničarke opterećena je dodatno mnogim fetišima: belo-neoskvrnjeno, čistoća koja poziva na uprljanost, represija pravila i urednosti. Spomenimo samo neke američke književne primere, pretvorene u uspešne filmove, Let iznad kukavičijeg gnezda Kena Kesija i Svet po Garpu Džona Irvinga: u prvome, bolničarka simbolizuje teror »normalnih« nad »ludima«, vrlo blizak totalitarnoj društvenoj kontroli; u drugome, bolničarka odbija svaku vezu sa muškarcima, začinje svoga sina sa slučajnim bolesnikom osuđenim na smrt, i konačno osniva svoj društveni (ženski) pokret, obeležen uniformama, striktnim držanjem, i odsustvom međupolne komunikacije. U mnogim Kunderinim romanima ćutljiva bolničarka (obavezno plavuša), spremna da junaku pomogne zdravstveno, seksualno i materijalno, suprotstavljena je tamnokosoj privrženici režima.
Otkuda ovolika prisutnost ikone bolničarke u 20. veku, i ima li u toj ikoni išta što bi moglo biti zanimljivo i ženama za kulturnu analizu? Prvo područje koje pada na pamet je istorija žena. Premda su sestre prisutne u bolnicama od samih početaka institucije u srednjovekovnim gradovima, prava situacija za proizvodnju mita i ikone je rat. Florans Najtingejl, omiljeni primer ženskog i hrišćanskog milosrđa, stvorila je osnove profesije za vreme Krimskoga rata u 19. veku. No trenutak kada profesija i mit o njoj postaju masovni i sveprisutni, jeste I svetski rat. Bolničarka je dežurna u ratnoj pozadini, prvo zato što se rat još uvek vodi na frontu a tek sporadično i protiv civila; ona je prvi znak mira, sigurnosti i spasa, obećanje budućnosti. Dok druge žene preuzimaju kod kuće industriju i praktično sve javne usluge, bolničarka iza fronta još uvek nudi staru sliku žene posvećene muškarcu, uspešnu praksu i uspešnu iluziju o tome da je žena na svetu zato da produžava, olakšava i ulepšava život muškarcu. Možda u popularnosti i raširenosti ikone posle rata treba videti traumatični trenutak muške istorije, u kojem se fiksira nostalgija za iznenada izgubljenom potpunom vlašću. Ono što vidimo u popularnoj kulturi posle II svetskog rata, uključujući i domaće herojske partizanke-bolničarke, koje i oružjem brane svoje ranjenike, jeste preživeli stereotip, bez prvotne snage koju je u stvaranje ikone uneo ovaj gubitak. Ne treba gubiti iz vida ni to da je II svetski rat dobrim delom rat bez klasičnih frontova, da je civilno stanovništvo bilo stalno upleteno u događaje, i da je sam koncept institucionalnog lečenja nepovratno pervertiran u koncentracionim logorima. Slika bolničarke više nema mesta u ratu – uračunavajući i moderne ratove sve do danas, jer u njima je samo još jedan vojni servis, i ona konačno ostaje u civilnome svetu.
Vratimo se dakle osnovnom vizualnom aparatu te ikone, uniformi i sveopšte prisutnom belom. Z razliku od vojne, milicijske, vatrogasne, redarske ili đubretarske uniforme, na kojima čitamo znake kluture, države ili čak nacije u kojoj se trenutno kao posmatrači nalazimo, uniforma bolničarke je globalno ista i prepoznatljiva, i po tome jedinstvena. Bela boja, »znak« na glavi bez posebne funkcionalne potrebe: gledamo zapravo tipični sveštenički kostim, koji se ponavlja u većini starih i savremenih religija, odnosno verskih sistema. Bilo da u određenim kulturama predstavlja smrt, rođenje, predbračno stanje (nevinost) ili pripadnost svetu duhova, belo uvek podrazumeva prekinut, nezapočet, ili naprosto odsutan ritual inicijacije. Kontakt sa kolektivom, sa »nama« nije uspostavljen, pred »nama« je izvesno biće koje postupa po drugačijim pravilima. Sa jedne strane, izaziva na čitanje i tumačenje tih pravila, sa druge na kršenje, sa treće na pokoravanje, odnosno pristajanje na »našu« inicijaciju. Bolnička praksa i ponašanje bolesnika (načelno pokoravanje, poslušnost) danas pokazuju da je ova treća varijanta, pristajanje na inicijaciju drugoga kolektiva, zapravo najprisutnija, što bi moglo otvoriti vrlo zanimljivu raspravu o ritualno-verskoj prijemčivosti. Pri tome ne treba zaboraviti ni status bolničarke kao posrednika između istine/autoriteta lekara, izrečene jezikom koji se po pravilu manje razume, i pacijenta.
Sa druge strane, belo na ženskome telu označava još mnogo izrazitije poseban status u seksualnoj inicijaciji: u belome su neveste… i papa. Kako kod bolničarki nijedan od ova dva seksualna statusa nije jasan (nevinost i celibat), područje ne-tela, svetosti i nedefinisane inicijacije pomereno je prema drugim značenjima. Pre svega, belo funkcioniše kao tabu u postupcima sa drugim telima, i označava kulturni prostor evropskoga srama. To istovremeno znači da u kulturnim prostorima neevropskog srama bolničarka funkcioniše kao izrazito kolonijalna ikona, bilo da je reč o belome telu u belom, ili o telu drugačije boje u belom, telu kolonizovane pomagačice kolonijalizma. Bolničarka donosi drugoj kulturi »istinu« o telu i ponašanju sa njim – higijenu, zaštitu od bolesti, lek za bolesti, drugačije osećanje stida, drugačije razumevanje polnosti, nove tabue. Telo kolonizovanog je, budući drugačije, vrlo često konstruisano kao moralno i fizički »bolesno«. Nije nimalo čudno što je u Nigeriji nastao popularni mit, negde između stvarne fobije i uspešne priče u usmenoj književnosti, o belim vampirima koji bolničkim kolima i u belim bolničkim uniformama dolaze da od stanovnika sirotinjskih predgrađa kradu krv.
Sem ovih značenja, belo odaje i jasan caveat signal, koji se odnosi na sopstvenu zaštitu i nedodirivost tela u belome. Sa tačke gledišta žena i feminizma, popularnost profesije bolničarke je i u tome aspektu – zaštite, društvenog statusa. Drugim rečima, manipulacije sa značenjima bolničarke, onako kako ona postoji u prevladavajućoj muškoj kulturi. I sa te tačke, mogućni politički odgovor je – a zašto da ne?