Foto: Flickr
Od sredine januara, kada je Aleksandar Vučić na glavnom odboru Srpske napredne stranke najavio da će tražiti raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, ta stranka se nalazi u predizbornoj kampanji. Naravno, centralna figura i ove predizborne kampanje, premijer Srbije, poriče da se dešava išta slično. On samo radi svoj posao. Nije on kriv što narod u svojoj svakodnevici ne primećuje koliko on dobro radi, pa mora na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću stalno da ga podseća. A kada smo već kod podsećanja, podsetimo se da vanredni izbori još uvek nisu raspisani.
Pored standardnih isticanja istorijskih postignuća svoje Vlade, Aleksandar Vučić je odlučio da kampanju obogati aktivnim podržavanjem žena žrtava nasilja. Nema ničeg spornog u tome. Srbija je zemlja kojoj je neophodno dosta obrazovanja i senzibilizacije u pogledu nasilja nad ženama, a žrtvama je potrebna sva moguća pomoć, naročito državnih službi. Međutim, premijer i ovaj deo kampanje koristi kako bi istakao da on sve radi i da od njega sve zavisi, što je u kontekstu nasilja nad ženama naročito problematično. Gostovanje premijera u emisiji „Ćirilica“ na televiziji Happy prvog februara pokazuje i zašto.
Kada bi trebalo da opišem koncept ove emisije zaista ne bih mogla, mogu jedino da prepričam šta se dešavalo. Emisija je trajala dva sata. Prvih sat vremena Aleksandar Vučić je bio sam u studiju i odgovarao na pitanja autora i voditelja Milomira Marića. Drugih sat vremena je posvećeno pitanjima tri žene: Jelene Karleuše, estradne zvezde, Nade Macure, portparolke Hitne pomoći i N.Š., štićenice Sigurne kuće. ((Iako sam stavila link ka emisiji u kojoj se objavljuje puno ime i prezime štićenice Sigurne kuće, kako smatram da je to opasna praksa koja može žrtve porodičnog nasilja dovesti u opasnost, ne želim da doprinosim tome.)) Najavljujući gošće, Marić kaže „…da čujemo glas naroda, vrlo neobični predstavnici naroda“ ne nudeći pritom nikakvo obrazloženje upravo takvog izbora gošći. Ako autor emisije ne može da obrazloži zašto su pozvane baš te gošće, a izbor nije očigledan sam po sebi, zašto bi gledaocima taj izbor bio išta jasniji?
Ipak, za jednu gošću možemo sa izvesnom sigurnošću reći zašto je pozvana. N.Š. je pozvana kako bi premijer mogao da se pohvali rezultatima u borbi sa nasiljem nad ženama. Možemo biti skoro sigurni u ovo, jer da je namera bila da se skrene pažnja na probleme sa kojima se žrtve nasilja suočavaju, gošća bi bila neka od žena koja radi u Sigurnoj kući ili neka aktivistkinja. Ovako imamo ženu koja je zahvalna premijeru koji je posetio Sigurnu kuću, tom prilkom štićenicama ponudio pomoć njegovog tima advokata (( Nije jasno o kakvom timu advokata se radi – da li su u pitanju lični advokati građanina Vučića ili su u pitanju advokati premijera Vučića? Takođe nije jasno koji odgovor je gori po premijera.)), pomoć pri zaposlenju, te se lično postarao da štićenice i radnice budu zaštićene. Aktivistkinja angažovana u Sigurnoj kući bi se možda pobunila i skrenula pažnju na to da time problemi žena žrtava nasilja nisu rešeni, da u nefunkcionalnom sistemu rešavanje pojedinačnih problema ne predstavlja rešavanje problema. Ali, za pojedinku to jeste rešenje njenog problema i zato je gošća ove emisije bila štićenica Sigurne kuće.
Sama činjenica da je štićenica Sigurne kuće bila pozvana da učestvuje u ovoj emisiji je problematična, a ako tome dodamo i to da su posebno tražili ženu koja će se pojaviti bez zaštite identiteta dolazimo do situacije koja bi mogla biti i opasna. Žrtve porodičnog nasilja su najugroženije kada su u procesu napuštanja nasilnika. Stoga je oprez štićenica koje su kontaktirali sa televizije Happy i koje su odbile da učestvuju ili odbile da učestvuju bez skrivanja identiteta apsolutno razumljiv. Razumljiva je i potreba N.Š. da izađe i javno kaže da je bila žrtva porodičnog nasilja i da je uspela da napusti nasilnika. Međutim, ovde je to iskorišćeno kako bi se posramile one štićenice Sigurne kuće koje se nisu odvažile na sličan potez. Javnost je iz medija još jednom dobila poruku da su žene koje ostaju u situaciji nasilja same krive za nasilje koje trpe, jer, eto, samo treba da se ohrabre i napuste nasilnika. Naročito je perfidno što je u te svrhe u „Ćirilici“ iskorišćena žrtva nasilja.
U „Ćirilici“ nije ugrožena samo bezbednost N.Š. Govoreći o zapošljavanju štićenica Sigurne kuće, premijer je naveo da su neke od njih već zaposlene na naplatnim rampama. Možda je neko mogao da posavetuje premijera da je time dao informaciju koja može ugroziti nečiji život. Niko, pa ni svemogući i sveradeći premijer ne može da garantuje da neki od nasilnika neće iskoristiti tu informaciju da krenu u potragu za svojom žrtvom.
Predstavljajući sebe kao apsolutno rešenje svih problema žena žrtava nasilja (njegov advokatski tim, njegova pomoć za zaposlenje, njegov poziv da se obezbedi zaštita), premijer Vučić iznova ove žene stavlja u zavisni položaj. Zavisnost žena od muškaraca je u osnovi nasilja nad ženama, jer ih ta zavisnost čini neravnopravnim. Insistiranjem na dihotomiji dobrih i loših muškaraca (u emisiji premijer izjavljuje: „muškarci koji tuku žene … to nisu ljudi“) u kontekstu nasilja nad ženama, žene uvek ostaju korak iza. One zavise od dobrih muškaraca da ih zaštite od loših. Ne plašite se loših muškaraca, zaštitiće vas premijer lično. A šta da rade štićenice Sigurnih kuća kada je premijer na nekom od brojnih sastanaka širom sveta i nije tu da pošalje svoj tim advokata? Kome da se obrate za pravnu pomoć? Kome da se obrate ukoliko im je bezbednost ugrožena, a premijer je nedostupan i ne može da javi ministru policije da pošalje žandarmeriju? Kome da se obrate ukoliko su u sklopu racionalizacije radnih mesta ostale bez posla?
Od nekoliko stvari koje je naveo Aleksandar Vučić kao način da pomogne ženama žrtvama nasilja, samo jedna je ostala kao obećanje i ništa više – rad na zakonodavstvu. Jedina stvar koja bi zaista mogla da poboljša živote tih žena i da im olakša napuštanje situacije nasilja, samo je obećanje. Međutim, mi već možemo videti kako ide rad na održavanju tog obećanja.
Prošle godine javnosti je predstavljen model zakona o rodnoj ravnopravnosti na kome je radila grupa ekspertkinja u okviru Radne grupe koju je formirao zaštitnik građana. Kako piše Tamara Skrozza u tekstu „Sakaćenje ljudskih prava“ (Vreme 1310) taj model zakona, inače pohvaljen i pun inovativnih mera ((Na primer, Tamara Skrozza navodi mogućnost zdravstvenog osiguranja na osnovu kućnog rada, ravnopravnu zastupljenost žena i muškaraca u svim fazama izbornog procesa, obaveznu besplatnu pravnu pomoć za žrtve rodno zasnovanog nasilja i druge mere.)), pretrpeo je niz suštinskih izmena koje pokazuju nepoznavanje materije od strane vladajuće većine. Neke od tih izmena su pravdane činjenicom da su te oblasti već pokrivene drugim zakonima, zanemarujući činjenicu da u tim zakonima rodna perspektiva nije uzimana u obzir i samim time ne može garantovati postizanje ravnopravnosti. Nakon izmena, predlog zakona nije stavljen na javnu raspravu. Koliko nepoznavanje materije je u pitanju, pokazuje i činjenica da je promenjen i naziv zakona. Umesto Predloga o zakonu o rodnoj ravnopravnosti, pred parlamentom će se naći Predlog zakona o ravnopravnosti muškaraca i žena.
Sve dok rad ekspertkinja prekrajaju, a ne uvažavaju, dok se sprovode mere štednje zbog kojih ostaju bez izvora prihoda i sve dok sigurnost pojedinačnih žena zavisi od toga da li će premijer lično obezbediti zaštitu, Srbija će za žene ostati nesigurna kuća.