FOTO: Flickr
Sa dr Snježanom Milivojević, profesorkom na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i analitičarkom medija razgovarala je Biljana Žikić.
Internet komentari su danas velika debata u medijskim istraživanjima. Internet sa jedne strane donosi demokratizaciju i interakciju sa čitaocima, a sa druge strane se javlja uvredljiv govor i govor mržnje. Jedni su za ukidanje, drugi su za slobodan protok, treći su za moderiranje komentara. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?
Kao što ste rekli, to je prilično komplikovano pitanje. Internet je jedno ogromno polje slobode. Tamo se pojavljuje svašta, pa i puno internet đubreta, ali mislim da to nije razlog za zabrane ili bilo koju vrstu rata sa tehnologijom. To je tehnologija koja donosi mnogo mogućnosti, ali uz koju ide mnogo novih rizika. Internet otvara nove prostore za interakciju i prema tome se ne treba odnositi restriktivno. Ovo, dakle, nije zalaganje za neki ‘srednji put’: moramo tražiti način da zaštitimo slobodu na internetu, ali da se to ne radi samo zabranama. Slažem se sa mišljenjima da je mnogo važnije stvoriti uslove da na internetu bude što više dobrog sadržaja nego se boriti protiv onog lošeg.
Šta može da se uradi po tom pitanju – koja su rešenja?
Kao i kod svih ključnih vrednosti i sloboda koje želimo da zaštitimo, rešenja nisu jednostavna. Ili zabrana ili potpuna liberalizacija izgledaju kao dobra rešenja, jer su jednostavna, ali su loša po posledicama. Između ovih krajnosti postoji čitav niz drugih mera: postoje stvari koje može da radi IT industrija, one koje bi mogle da rade same platforme, posrednici ili proizvođači sadržaja, medijske kuće, pa i one koje potrošači, građanke i građani, sami mogu da preduzmu. Na kraju, postoje poslovi koje mora da radi država koja pravi zajednički regulativni okvir. To je čitav skup različitih mera koje idu simultano. Znam da to zvuči teže nego ‘jednostavna’ rešenja, ali mislim da se na tome već uveliko radi.
Mnoge medijske kuće već imaju sisteme filtriranja i moderiranja sadržaja. Njihov cilj je da podstaknu komunikaciju, da obezbede slobodu i razmenu mišljenja, a da onemoguće vređanje, uznemiravanje ili ponižavanje onih koji učestvuju u komunikaciji. Tu ima više metoda (pre ili post moderiranje), a nekada se čak pribegava i podsticanju pre nego moderiranju.
Recimo, kada se objavljuju neki zanimljivi i važni sadržaji za koje je medij vrlo zainteresovan, onda se pošalje unapred signal, svojevrsni poziv zainteresovanim grupama, nevladinim organizacijama, aktivnim pojedinicima i skrene im se pažnja o prestojećoj debati. Dakle, ne da se utiče na to kakve će stavove izneti, već da se pozovu da učestvuju i daju ton raspravi jednim ozbiljnim pristupom.
Sa druge strane, ima sugestija IT industriji, u najširem smislu, da se takođe angažuje da korisnike podstakne na odgovornije komentarisanje a ne da, misleći da su zaštićeni svojom anonimnošću, biraju da na ‘mreži rade sta hoće’. Razgovara se o raznim think twice tehnologijama, dakle, razmisli dva puta pre nego što pritisneš to dugme i ostaviš taj komentar. Smatra se da je broj uvredljivih ili agresivnih komentara neuporedivo manji ukoliko vas sa druge strane pitaju da li stvarno hoćeš da ostaviš ovu poruku. Onda ljudi stanu, porazmisle još jednom pa kažu, možda stvarno nije baš psovka, napad, brutalnost ono što želim da kažem.
Naizgled jednostavne stvari mogu da pomognu da se ne posegne prvo za zabranama i da svako od učesnika u javnoj komunikaciji postane svestan svoje odgovornosti. Naravno, kada je reč o izrazito agresivnom i govoru koji i namerava da seje mržnju po Internetu, to nije lako. U takvim slučajevima ima ideja i da se stalni ‘internet zlostavljači’ identifikuju i da se informacije o njima razmenjuju među platformama kako bi se oni izolovali i njihov uticaj smanjio.
Mislite li da svakako treba nešto uraditi na regulaciji komentara, odnosno ne dozvoliti da se uvredljivi komentari i govor mržnje množe ispod članaka?
Mislim da to svakako treba raditi, zato što svaka vrsta uvreda, agresije ili poziva na nasilje, koga ima mnogo u internet komentarima, u stvari derogira princip da svi imamo pravo na zaštitu digniteta i bezbednosti, podjednako u cyber okruženju kao i u realnom svetu. Sva naša prava i slobode podjednako važe i u offline i u online svetu. Kao što ne biste tolerisali da vas neko na ulici vređa ili vam preti, nema razloga da se to toleriše u online komunikaciji. Ustvari, to je sve jedan zajednički prostor jer mi već živimo u umreženom društvu u kome su oba sveta deo jenog jedinstvenog.
Kada kupite neki proizvod online, to ima iste posledice kao da ste ga kupili u prodavnici, on dođe u vašu kuću. Tako i uvreda, napad, agresivni komentar na internetu ima iste efekte kao i da ste mu bili izloženi u prostorima gde ste od toga zaštićeni.
Da li smatrate da je urednik medija odgovoran i za komentare koji se pojavljuju ispod članaka, dakle, da je odgovoran za ceo medijski sadržaj?
To je takođe jedno složeno pitanje. Nedavna odluka Evropskog suda za ljudska prava kaže da je tako i da se uređivačka odgovornost proteže na sve što uključuje sadržaj jednog medija. Dok se drži klasični koncept ‘medija’, koji je registrovan i u kojem postoji uređivačka odgovornost onih koji ga prave, mora postojati način da sadržaj i komunikacija u njemu bude pod istom kontrolom. Mediji su, u svakom slučaju, obavezni na sistem postmoderacije, dakle da uklone uvredljive kometare pošto su o njima obavešteni (notice and takedown policy).
Velika debata se sada vodi oko odgovornosti dugih Internet posrednika (internet intermediaries) i pružalaca online usluga (Online Service Providers) koji imaju vrlo različite pristupe.
Twitter tu ima mnogo lošiju reputaciju nego Facebook, na primer, a društvena mreža Reddit je skoro izazvala veliku buru povodom opružbi za ‘internet cenzuru’ zbog pokušaja da uvede restriktivniju politiku u objavljivanju materijala svojih korisnika. Naravno, komentari čitalaca koji su sada ujedno i proizvođači i potroša;i sadržaja (prosumers) su opet posebna priča.
Koje su još metode eventualnog sprečavanja govora mržnje na internetu? Sigurno je jedan od problema i taj što je ogroman broj komentara na internetu anoniman i mi ni ne znamo ko su ti ljudi.
Nedavno sam čula da Švedski radio poziva autore agresivnih i uvredljivih komentara na razgovore u studiju. Njihov motiv je da u direktnoj razmeni mišljenja doprinesu da se bar užareni i uvredljivi govor smanji, ako već ne da se mišljenja promene. Ovo se smatra za svojevrsni kontragovor koji je u nekim slučajevima uspešno smanjio ‘negativno trolovanje’. Ovde je reč o komentarima koji se odnose na sadržaj objavljenog.
Medjutim, kada govorimo o ekstremno agresivnim ponašanjima na Internetu njihove žrtve sve češće su i sami novinari. Reč je o drugoj vrsti ‘komentara’, onih koji vređaju ugled ili bezbednost novinara. Oni se ostavljaju ispod njihovih tekstova ali i njihovih blogova, profila ili nastupa na raznim sajtovima. To je ustvari druga vrsta problema sa agresivnim govorom.
Da li novinar koji ima blog ima pravo na profesionalnu zaštitu, kao i kad se oglašava u mediju u kome radi? Da li ga onog trenutka kada izađe iz redakcije, ista profesionalna odgovornost štiti i obavezuje? Poziv na razgovor sa ljudima koji im prete ili ih ugrožavaju trebalo bi da spreči ‘dehumanizaciju’, uverenje da se ostavljeni komentar ne odnosi na ljudsko biće već ode u neki nevidljivi cyber svemir. Preporuke da se istražuje ko su ovi ljudi, kakvi su im motivi za ove napade je važan dao podizanja svesti o opasnosti kojoj su novinari izloženi i put do njihove bolje zaštite.
Uz to, velike medijske kuće, kao Gardijan, na primer, ili profesionalne organizacije, kao Aeticle XIX, razvijaju niz mehanizama podrške za novinare koji su tome izloženi. Pomažu im kako da se pripreme, kako da reaguju ili uzvrate, kao i da dobiju profesionalnu i psihološku podršku neophodnu da se zaštite.
Možemo li izdvojiti pojedince i grupe koje su posebno izloženi uvredama i govoru mržnje na internetu?
Uvredljivi komentari i agresivno ponašanje na mreži ne odnosi se na neki ‘apsraktni sadržaj’, tu su naravno ugroženi mnogi ljudi. Obično su ugroženi ljudi iz raznih manjinskih grupa koje su često već diskriminisane, a sada su tako još i dodatno ugrožene. Ali ovo ugrožavanje bezbednosti i pretnje novinarima su jedna nova pojava. Novinari su u svom radu izloženiji više nego ikada pre. Oni koji rade u velikim kućama, posebno televizijama, često su pod velikim pritiskom iz svojih redakcija da se ‘personalizuju’.
Nikada ranije nije bilo tako da publika zna kako novinari izgledaju, pored njihovih tekstova se pojavljuju fotografije, novinari su podsticani da komuniciraju sa čitaocima i iznose puno detalja o sebi. Sve to je olakšalo kontakt sa čitaocima, ali je učinilo novinare mnogo vidljivijim i mnogo izloženijim.
Istraživanja pokazuju da su i digitalnom okruženju novinarke tri puta češće meta vrlo agresivnih komentara nego njihove muške kolege, a u najvećem broju to su seksualno uznemiravanje ili seksualne pretnje. To je naravno refleks opšte mizoginije u društvu u kome je mnogo lakše ženi pogledati pod suknju i zapretiti silovanjem nego uvažiti njeno mišljenje i razgovarati sa njom.
Već postoji čitav niz termina, osvetničko silovanje, cyberseksizam ili cyber uhođenje koji to opisuju. Tome su izložene novinarke kao istaknute učesnice u javnom govoru, ali i druge žene koje se pojavljuju u javnosti. Recimo Emma Watson je, odmah pošto je nastupila u Ujedinjenim nacijama u kampanji He For She, dobila pretnje da će joj objaviti nage fotografije. Ona je onda rekla da nema takve fotografije, ali to nije bilo dovoljno da pretnje prestanu. Te pretnje diskreditovanjem i rušenjem ugleda, to su tradicionalne kampanje posramljivanja- sramoćenja, blaćenja i krivice- kojima su žene inače izložene, ali sada se u veoma brutalnom obliku javljaju i u digitalnom svetu.
Predstavnica za slobodu medija OEBS-a Dunja Mijatović pokrenula je nedavno inicijativu za podizanje svesti i suprotstavljanje seksualnom uznemiravanju novinarki na internetu. Prošlog meseca je održan prvi ekspertski sastanak u Beču a njena kancelarija upravo je objavila sveobuhvatne preporuke koje se odnose na države, IT industriju i medijske kuće.
Neke velike medijske kuće već su same razvile sisteme podrške, tako da se te novinarke ne osete izolovano i usamljeno u ovakvim slučajevima kao i savete kako da se u njima ponašaju. Ovde je reč o vrlo specifičnoj vrsti pretnji. One sa jedne strane jesu pokazatelj opšte mizoginije u društvu. Kao što sam rekla, njihov cilj je ućutkati i onemogućiti žene u javnosti, ali njihov efekat je dramatičan po slobodu govora uopšte.
One proizvode opštu klimu zahlađenja, chilling efect, i u širem smislu napadaju slobodu izražavanja i imaju pogubne posledice po demokratiju. Mnoge novinarke se zbog ovakvih pretnji same povlače, odustaju od javnog angažmana. Mnoge blogerke, žene koje na Internetu rade razne informativne poslove, koriste muška imena, nadimke, zato da bi izbegle napade ili sukobe u koje ulaze kada koriste ženska imena. U on-line komunikaciji postoji već veoma vidljiv trend rodne nejednakosti kao posledica ovakvih napada.
Sa druge strane, seksualno uznemiravanje je specifična vrsta napada jer je usmeren na najintimniju zonu privatnosti. Iako naizgled napada osobu lično, diskredituje je višestruko jer je istovremeno izoluje. Mnoge novinarke imaju utisak da se to dešava samo njima i čak ni ne prijavljuju niti o tome razgovaraju u redakciji. Često je reč o vrlo surovim i slikovitim opisima šta će im se desiti: silovanja, ubistva, napadi na decu ili članove porodice.
To ih zaista čini mnogo ranjivijim nego kada je reč o polemici ili razlikama u mišljenju. Reč je o sasvim posebnoj vrsti pretnje koja ima za posledicu odbranu patrijarhata kroz još jedan oblik diskriminacije žena. UNESCO je, takodje, inicirao jednu mrežu koja objedinjuje nekoliko nevladinih organizacija, medijskih profesionalnih udruženja i političkih tela koja se bave sličnim temama. Mislim da svest o važnosti da se nešto učini brzo raste.
Čini se da sada imamo situaciju gde mediji ne žele da kontrolišu komentare smatrajući da je to cenzura javnog govora, a zapravo dolazi do samocenzure žena i ostalih ranjivih grupa koje su izloženi tim komentarima koje ne želimo da cenzurišemo…
Ovde se radi o zaista strašnim slučajevima zastrašivanja. Britanska novinarka i feministkinja Caroline Criado-Perez pokrenula je javnu akciju da se na britanskim novčanicama pojave žene. Recimo, Jane Austen na novčanici od deset funti. Posle toga je bila izložena takvoj online kampanji da je ugasila svoj Twitter nalog jer više nije mogla da se nosi sa bujicom vulgarnih pretnji da će biti ubijena, masakrirana i opisima silovanja kome će biti izložena.
Slične stvari dešavaju se u veoma različitim društvima. Na primer, azerbejdžanska free-lance novinarka Arzu Geybullayeva je slične pretnje dobijala kao ‘nacionalna izdajnica’ i one su uključivale od opisa silovanja do mesta gde će biti zakopana pošto bude ubijena.
Ima mnogo drugih slučajeva, kada se povodom teksta novinarke njen broj telefona postavi na porno veb stranicu, kada novinarka na privatnu adresu i skype dobija surove opise šta će joj i kada napasnici raditi. To su vrlo dramatični slučajevi i ne znam ko bi to branio kao slobodu izražavanja kada je ustvari reč o sasvim suprotnom – nemilosrdnom ućutkivanju i ukidanju nečijeg prava na slobodu izražavanja.
Međutim, ne bi bilo dobro ni da se stvori uverenje da je to moguće samo zato što je identitet zastrašivača nepoznat, i da na Internetu moramo da biramo ili bezbednosti ili anonimnost i sloboda izražavanja. Ima dobrih razloga za očuvanje anonimnosti na internetu i za to što ljudi ne žele da se identifikuju u tekstovima ili komentarima koje pišu, ili žele da budu zaštićeni kada su uzbunjivači, izvori infromacija i slično. Ali, važno je formirati klimu u kojoj nije društveno prihvatljivo da se anonimnost koristi kao štit, kao maska iza koje se može nesmetano i javno vređati, progoniti ili nipodaštavati druge.
U tom smislu je važno graditi balans i važno je da u tom poslu učestvuju svi a ne samo medijske kuće koje prave sadržaj. IT industrija se uvek ustručavala da u tome učestvuje tvrdeći da to sprečava kreativnost, sputava inventivnost i unosi zabrane pre nego što su mogućnosti slobode isprobane. Međutim, polako prevladava uverenje da je važno uskladiti društvene i tehnološke mogućnosti i da tehnologija i način na koji se ona koristi nisu ‘neutralni’.
Da li smatrate da bi trebalo da postoji jači mehanizam moderacije komentara ispod članaka, rubrika, emisija koje se bave ranjivim grupama? Često se komentari koriste i za podizanje čitanosti medijskog sadržaja. Što je više komentara, to je bolje, s tim da sadržaj tih komentara nikome nije bitan.
Da, to je jedan od mnogih paradoksa sa internetom. Sa jedne strane, jurnjava za lajkovima, koji se broje i vrednuju u toj ‘klik ekonomiji’, a sa druge strane, mogućnost da se ona ostvari bilo kakvim sadržajem. Dok više klikova donosi više novca, što u tržišnom sistemu znači veću dobit i veće priznanje, sadržaj može biti takav da urušava razloge zbog kojih uopšte postoji.
Mislim da od toga treba zaštiti posebno ranjive grupe, razvijati pažljivije sisteme moderacije, ali, ponavljam, nikad nauštrb slobode izražavanja. Znam da je za mnoge ranjive grupe to vrlo delikatno pitanje. Recimo LGBT zajednica je često protiv takve zaštite, zbog bojazni da se sutra taj sistem protekcije može okrenuti protiv njih ili protiv drugih grupa, u nekom napadu neosnovane ‘moralne panike’ i pod izgovorom da one uznemiravaju ili zbunjuju javnost.
Mislim da nam svima, javnosti u najširem smislu, predstoji ozbiljno podizanje medijske pismenosti. Pripadam generaciji digitalnih imigranata, onih kojima se internet dogodio u odraslim godinama. Te generacije uglavnom sporije uče kako sve taj ogromni prostor slobode može kvalitetno da se koristi. Ali, ništa manji izazov je i pred mladim ljudima, ‘digitalnim domorodcima’ koji rastu sa internetom.
Njima je, na primer, lako da izlože svoju privatnost na Internetu i da retko misle o posledicama njenog mogućeg ugrožavanja. Ne kažem da oni snose krivicu u takvom eventualnom slučaju, nego hoću da kažem da smo prvi put u istoriji suočeni sa činjenicom da štitimo privatnost ljudi koji često dobrovoljno izlažu svoju privatnost. To je samo jedna od novih okolnosti koja zahteva veću medijsku pismenost i zajednički društveni angažman.
Način na koji su mediji funkcionisali i bili regulisani do kraja 20. veka danas nam ne pomaže mnogo. Od početka 21. veka sve sa medijima izgleda mnogo drugačije. Ono što, međutim, nije drugačije je, nesporno naša želja da sačuvamo slobodu i da omogućimo da ona bude za sve.
Za posebno ranjive grupe, za bilo koje vrste društvenih identiteta koji se smatraju manjinskim, važno je da postoje sistemi zaštite koji imaju za cilj da im omoguće da lakše učestvuju u komunikaciji, ali i da ih štite od agresivnih posledica otvorenosti. Nije jednostavno razviti te sisteme, ali oni postoje upravo da bi obezbedili jednake šanse za one koji su manje moćni.
DKIS, 6.11.2015.
Radne žene, 9.11.2015.