FOTO: Flickr
“Izvinjenje nije dovoljno. Moramo da zaštitimo sve žene u Srbiji, to je bila loša poruka za sve žene i kada sam postao premijer, rekao sam da će [Srbija] biti moderna, pristojna zemlja. To je zemlja u kojoj se ne vređaju žene, u kojima nema mačizma i seksističkih uvreda.“
Poruku o kojoj priča srpski premijer Aleksandar Vučić uputio je ministar odbrane Bratislav Gašić, i ona je nesumnjivo seksistička. Međutim, ovde se nećemo baviti Gašićevom izjavom niti tome da li će, kada i kako ministar Gašić ostati bez fotelje. Pozabavićemo se reakcijama na izjavu iz kojih je jasno da će građanke Srbije morati dugo da čekaju na život u modernoj, pristojnoj zemlji.
Najinteresantniji deo premijerove izjave tiče se njegove ćerke. Podsećajući da se zalaže za ravnopravnost premijer naglašava da je, kao otac ćerke, i lično potresen: „”Ja imam ćerku i možda neko može tako nešto da kaže mojoj ćerki, ja to ne bih preživeo”. Ova premijerova izjava nije uvredljiva, ali ne šalje ništa bolju poruku od one ministrove. Ona poručuje: u patrijarhatu, povreda žene je uvek u stvari nanošenje štete muškarcu kome ona pripada.
Osvrćući se na ovaj deo izjave, Nebojša Krstić, bivši savetnik bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, navodi da je reakcija premijera možda i lična. Premijer je „sin novinarke, suprug novinarke i otac ženskog deteta, i moguće je da poseduje moralne principe u koje se primitivni muški šovinizam nikako ne uklapa.“ Ali, zar i ministar Gašić nije sin neke žene? Zar nisu svi muškarci sinovi žena? Kako onda muški šovinizam uopšte postoji?
Naravno da nije tako jednostavno. Sve ovo – muški šovinizam, mačizam i seksističke uvrede – predstavljaju šifru za patrijarhat, sistem u kome i zbog koga su žene ugrožene. Postavimo sada novo pitanje. Kada je taj sistem toliko štetan za žene, zašto još uvek postoji? Jedan od razloga je što u patrijarhatu ima mesta za razne stvari, uključujući i za obraćanje ženama bez vređanja, čak i zauzimanje zaštitničkog stava, stoga nije lako identifikovati štetne poruke. Avonova kampanja od pre nekoliko godina „Udari mene, a ne žene“ odličan je primer štetne poruke koja je navodno u službi žena žrtava partnerskog nasilja. Isto važi i za Vučićevu izjavu o ćerki i potresenosti. Poruka koja bi trebalo pokaže da razume i saoseća sa ženama, u stvari pokazuje da premijer nije u stanju da žene doživi kao samostalna ljudska bića, sa sopstvenim dostojanstvom.
Izdvajanje Gašića i njegovo stavljanje na stub srama, takođe je tipično patrijarhalno ponašanje. Pojedinci čije ponašanje se protumači kao seksitičko, moraju biti označeni kao odstupanje od norme, kao nešto što se ne uklapa u sistem. Ali zar ne možemo da vidimo varijaciju Gašićevog neprimerenog obraćanja novinarki, na svakoj konferenciji za novinare premijera Vučića? On možda ne pravi seksističke „šale“, ali bahatim obraćanjem novinarima i novinarkama i on iskazuje popriličnu dozu mačizma. Gašićeva izjava možda jeste ekstrem, ali ona je ekstrem u skladu sa dominatnim sistemom.
U knjizi „Rodni čvor“ Alen Džonson patrijarhat prikazuje kao drvo. Koren drveta čine opsesija kontrolom, muška dominacija, muška identifikacija i muško-centričnost. Ali patrijarhat ne boji samo muško-ženske odnose i ne treba ga tražiti samo tu. Kako Džonson navodi, patrijarhat je sistem međuljudskih odnosa. U korenu jeste muška dominacija, i ona uključuje i dominaciju nad drugim muškarcima. Mačizam je primetan i kada se premijer obraća ministrima i ministarkama na način na koji se otac obraća deci. On ih ućutkuje, podvikuje im, brani ih i hvali. Sve to u javnosti. I kao sva deca, ministri i ministarke se trude da se dokažu pred ocem, čak i po cenu kršenja pravila (npr. afera helikopter). Za njih je jedino bitno da apsolutno poštuju hijerarhiju i slepo slušaju naređenja onoga ko u njoj zauzima najviše mesto.
U svetlu toga, šta građankama Srbije znači obećanje da će živeti u modernoj, pristojnoj zemlji? Jako malo kada se uzme u obzir odakle dolazi.